Образовање је у кризи, зато што недостаје новац за његово финансирање, систем вредности је пољуљан, а постоји и дефицит поверења.Ову тренутну ситуацију просветног сектора осликава политолог Огњан Минчев на почетку нове школске године у којој опет постављамо старо питање – хоће ли се и даље ширити незналаштво, корупција, сиромаштво или ће најзад школа обучити и васпитати просвећену генерацију са моралним врлинама која ће променити судбину нашег друштва.

Промене у образовању разапете су између две крајности – с једне стране је имитација реформи, која није ништа друго дo тапкање у месту, а с друге је увођење екстравагантних иновација, које се приказују као стицање напредног страног искуства. Према Огњану Минчеву постоји интелектуални потенцијал за обнову наставног процеса – на универзитетима, међу младим стручњацима, експертима, али садашњи потези нису адекватни.

Проблем је у томе што школа и даље репродукује моделе образовања, карактеристичне за друго историјско доба – тврди политиколог. – Наравно, неке вредности треба преносити са колена на колено, али методеподучавања треба променити. Данашњи тинејџери слободно се служе електронским уређајима и сналазе се у свакодневној бујици информације, док је начин на који је знање приказано у уџбеницима толико тром и у неким случајевима ускогрди да је савршено неинтересантан младима.

Више од 200.000 деце не похађа школу из различитих разлога, рекао је пре који дан министар образовања Красимир Влчев и предложио кривично гоњење њихових родитеља. Ако неко мале Роме извуче из гета, онда сам ја „за“ такве присилне акције, коментарисао је тим поводом Огњан Минчев.

У току задњих 25 година стасале су три-четири генерације ромске деце, већина које је потпуно неписмена.Сваки облик организованих покушаја да се она извуку из света сиромаштва, незналаштва и џепарошења може се критички оценити. Али однекуд се мора почети. Не мислим да је кажњавање родитеља једина правилна мера, али она се може надопунити лишавањем тих родитеља социјалне помоћи и других давања од стране државе, уколико они не обезбеђују присуство своје деце у школи.Наравно, мере принуде неће бити довољне, него тој деци треба предложити и атрактивнији боравак у учионици.

Прву меру коју треба што пре предузети у образовању је обезбедити финансирање како би се привукли млади учитељи, наглашава политиколог. По његовим речима две трећине просветних радника је пред пензију или је пензијског узраста. Други задатак је инвестирати у квалитетни наставни процес, који би повезивао школу са вишим степенима образовања и посебно са праксом. Образовање не треба само декларисати као приоритет, него и мудро инвестирати у њега што би довело до стварне промене, каже још Огњан Минчев.

Срљање у провалију неписмености може да траје унедоглед исто као и пропадање друштва. Зато ми као грађани треба да јасно и гласно кажемо јесмо ли задовољни квалитетом образовања, вредностима које се васпитавају код наше деце. Када одговоримо на ова питања, морамо се одлучити да поклањамо већу пажњу образовању, да издвајамо више новца за овај јавни сектор, па да дочекамо стасавање паметнијих, боље образованих и срећнијих генерација младих људи. У противном образовање ће и даље бити у слободном паду.