Модерно је да о тинејџерима причамо као о дигиталној генерацији. Децу која су рођена после 2000. године називамо тако, јер она не могу да замисле живот без телевизора, таблета, смартфона, рачунара. До њих сваког дана достиже бујица информација, а она савладавају нове технологије исто као што смо ми некада учили да прескачемо ластиш.

Стручњаци кажу да се ова деца истичу по неколико позитивних квалитета. На првом месту је предузетнички дух о којем сведочи чињеница да 72% ученика средње школе жели да покрене сопствени бизнис, а скоро 40% верује да ће измислити неку иновацију којом ће променити свет. Расте информисана генерација која се занима за проблеме глобалног света и која је под снажним утицајем своје породице, када је реч о личном избору или доживљају.

„Од 2010. године до сада родитељи постају све либералнији, тј. правила коришћења интернета се знатно смањују што је, према нама, озбиљан ризик за децу“, каже Евелина Лафчијска, психолог Асоциације „Родитељи“.

Чињеница да у све ранијем узрасту самостално користе интернет суочава тинејџере са бројним изазовима и када имају неки проблем онлајн они не знају коме да се обрате. Одговорност је у рукама дигиталних родитеља. Шта се крије иза овог појма? – објашњава Евелина Лафчијска:

„Дигитални родитељи су сви родитељи који имају срећу или несрећу да живе у 21. веку. Неки родитељи данас немају искуство са дигиталном средином, али чак и они који имају велике техничке вештине суочавају се са изазовима. Јер интернет одавно није техничка платформа него интерактивна друштвена платформа. Са своје стране деца су у контакту са великим бројем људи скоро од свог рођења – она су на Фејсбуку, у Вајберу, Скајпу и другим друштвеним мрежама.“

Евелина Лафчијска сматра да дигитални родитељи у целом свету морају помоћи деци да развијају ране онлајн комуникационе вештине како би могла да се добро оријентишу у мору информација.

„На пример, има много случајева када деца наиђу на нетачне или запањујуће информације – неке фотографије или поруку типа “ако не поделишово, умреће ти мајка!“. Ово је заиста шокантно, посебно за млађу децу, јер до своје 10. године она схватају свет буквално и не могу да процене шта је истина, а шта није; ко је написао информације и зашто оне достижу управо до њих.  У оваквим случајевима ми саветујемо да се користе програми за родитељску контролу, јер се помоћу њих може ограничити време коришћења интернета, као и сам садржај. Повећава се постотак родитеља који користе такве програме, али ипак још увек он није довољно висок“, сматра психолог.

Што се тиче старије деце – задатак родитеља је да их орасположе да причају о томе шта раде на интернету. С тим у вези истраживање с краја 2016. године показују да половина деце у Бугарској не прича у својој породици о стварима које их збуне у Глобалној мрежи.

„Деца, наравно, одговарају да се прво обрате својој мајци, затим својим друговима, а на крају – оцу. Другови су свакако озбиљан извор информација. У извесном смислу то је добро, али ипак морамо имати на уму да деца још немају велике социјалне вештине и велико животно искуство, што их опет може довести у ризичну ситуацију. Рецимо, да не знају како да одговоре на онлајн злостављање", каже Евелина Лафчијска и препоручује да се у оваквим ситуацијама „одмах обустави комуникација, а кореспонденција сачува да би одговарајућа особа била блокирана и да не би се одговарало на било које увреде. У случају потребе добро је обратити се порталу savenet.bg или сајбер скаутима“.

По иницијативи Центра за безбедан интернет и Асоциације Родитељи, у Бугарској већ постоји око 200 обучених сајбер скаута. То су деца из различитих насељених места која су способна да у случају потребе помогну својим вршњацима. Често сајбер скаути организују иницијативе преко којих шире информације о ризицима на интернету и о томе како да се деца носе са њим. Најуспешнији сајбер скаути сваке године добијају награде – на Дан безбедног интернета који се обележава сваког другог уторка фебруара месеца.

Превод: Албена Џерманова

Фотографије: Асоциација „Родитељи“