Премијер Бојко Борисов већ одавно, још од 2014. године када је угашен пројекат о изградњи гасовода „Јужни ток” између Русије и Бугарске, сања да наша земља игра значајнију улогу на европском гасном тржишту. Није битно што Бугарска не располаже властитим залихама тог енергента, нити што се налази на периферији Европе – далеко од великих траса природног гаса. Актуелна власт тренутно има идеју о стварању гасног хаба „Балкан” на обали Црног мора,за који се очекује да ће постати центар за продају гаса земљама у региону, па чак и централноевропским државама.

Пројекат о изградњи џиновског, софистицираног и скупог постројења не постоји, али напори на његовој реализацији не престају. Недавно је министарка енергетике Теменушка Петкова потписала са шефом руског гасног гиганта „Гаспром”  Алексејем Милером у Санкт Петербургу путну мапу за проширење мреже за пренос гаса у Бугарској. У званичном саопштењу за штампу о одржаним разговорима међутим ништа није поменуто о том пројекту, иако је видно да разлог евентуалног проширивања преносне мреже не може бити други до сањани црноморски гасни хаб. Ових дана премијер Борисов је обелоданио да се надамо новим директним испорукама руског гаса које ће се обављати гасоводом који бисмо могли назвати Јужни ток 2. Овако или онако ове испоруке неће проћи без новог гасовода. Када је реч о новом руском гасоводу, такав је у току изградње у Турској и то је „Турски ток”. За сада је планирано полагање само једног цевовода капацитета 15,7 млрди кубних метара гаса годишње, а та количина ће задовољавати искључиво потребе турске економије. Ствари међутим изгледају мало другачије после изјаве бугарског премијера Бојка Борисова да од Брисела очекује одобрење за полагање другог цевовода истог капацитета који ће пролазити кроз територију Бугарске. Још пре ове изјаве, сазнало се да је руски Гаспром почео полагање друге „бугарске” цеви поред прве која ће пунити гасовод „Турски ток”. Према томе, може се претпоставити да у Санкт Петербургу министарка енергетике Бугарске није преговарала једино о унутрашњем дистрибутивном систему гаса, него је било речи о плану о нечем много већем. Свим тим маневрима, који прате задовољавање гасних апетита Бугарске, можемо додати и потписани меморандум о изградњи такозваног вертикалног гасног коридора, који би повезао Бугарску, Грчку, Румунију и Мађарску. То би значило да ће се тим цевоводом гас како доводити до Бугарске, тако и транспортовати из Бугарске према другим земљама, а то уноси оптимизам у могућности реализације пројекта о гасном хабу „Балкан”.

Сви ти разносмерни процеси јасно сведоче о томе што Бугарска предузима практичне кораке ка стицању веће улоге на гасном тржишту Европе. У питању су дугорочни пројекти који се неће остварити у току годину-две дана, а који ће коштати више милијарди евра. Припрему за реализацију тих практичних мера прате неке критике и непознанице – поставља се питање до које су мере ове идеје стварно ефикасне и корисне за Бугарску. Истини за вољу, одсуство задовољавајућих одговора на ова питања био је један од најважнијих узрока пропасти гасовода „Јужни ток”, јер није било категоричних аргумената у корист несумњиве исплативости тог пројекта за Бугарску. То још више важи за проширење унутрашње мреже за пренос гаса, за изградњу интерконектора према суседним земљама и нада све за гасни хаб „Балкан”. Упркос томе припрема за реализацију тих пројеката чија се ефикасност не може категорично доказати, наставља се пуном паром. Неће бити изненађење ако приликом конкретизације и израде планова и пројеката постане јасно како они неће бити довољно исплативи, па да се на тој основи одустане од неких идеја или да се оне бар оставе за боља времена. Овако или онако тренутно смо сведоци грозничаве активности бугарских власти које теже остварењу конкретних резултата. Гасни снови премијера Бојка Борисова постепено попримају реалније обрисе.