Што се финансија тиче Бугарска је једна од најегзотичнијих земаља уједињене Европе. Већ 20 година су јавне финансије и макроекономски показатељи у земљи подређени валутном одбору или монетарном савету који је 1997. године Бугарска законом увела. Пре него што је прешла на евро, сличан систем је функционисао и у Естонији. У чланку на Википедији о том савету пише: валутни одбор је систем девизног курса где се домаћа валута веже за једну или више валута, као резервну валуту. Златни стандард је сличан систем чије је главно обележје конвертибилност новца за злато. Кратко и јасно: бугарска валута је на почетку била фиксирана за немачку марку, а данас је везана за евро. Новац у оптицају је такође у еврима и износи преко 23 милијарде евра.

Очигледно је да је, с обзиром на то да се толико ретко примењује у Европи, монетарни савет привремено решење и има за циљ да земљама у кризи понуди „сидро стабилности.“ А управо то је било потребно посрнулој бугарској привреди и јавним финансијама средином 90-их година када је на десетине банака банкротирало, стопа инфлације је премашила 500%, а држава се у само десет година нашла пред другим банкротом. Али је отада прошло пуно времена, много тога се променило и данашња бугарска привреда је далеко зрелија, развијена и моћна. И за ово је у великој мери заслужан валутни одбор. Јесте да је он обезбедио стабилност и предвидивост, али, с друге стране, у својству сидра, спутава спровођење смелијих и радикалнијих реформи, као и активних и подстицајних за бизнис монетарних политика Централне банке. У политичкој класи која је у дубоко запањујућим противречностима, као и у круговима економских стручњака постоји готово потпуна једнодушност – одбор треба да се задржи до преласка земље на евро. Када ће се то догодити? У одговору на то питање наилазимо на низ противречности, као и на политичке и економске чиниоце који далеко премашују границе Бугарске.

Бугарске власти као да су највећи заговорници преласка са валутног одбора на евро, без обзира на то што их нико до овог тренутка из Брисела или Централне европске банке није позвао, нити постоје реалне шансе да се то деси у скорој будућности. Званична Софија је свесна тога да њено приступање зони евра није на дневном реду Европске уније и у духу реализма је спремна да прихвати компромисно решење да уђе у Европски механизам девизних курсева-2 (ERM2), што је претходница уласка у еврозону. А и да не помињемо да знатан део Бугара не показује велико интересовање и ентузијазам за плате и плаћање у еврима, страхујући да ће прихватањем евра порасти и потрошачке цене. И заиста, 45% Бугара је мишљења да нам евро није потребан. Чак и да уђе у тај девизни механизам, који се још зове чекаоница еврозоне, нико нам не може унапред рећи колико ће времена Бугарска остати у тој чекаоници. Судећи по досадашњем искуству, Бугарска ће можда чекати 7-8 година, али је то тако било док се још размишљало о проширењу и продубљењу интеграција у Европску унију, док се данас много више прича о Брегзиту, разним сценаријима и брзинама, о језгру и периферији. Дакле, врло је могуће да Софија буде неодређено време у чекаоници за зону евра. А то, с друге стране, показује да у блиској будућности опстанак валутног одбора у нашој земљи није угрожен. Али овде морамо навести и бојажљиве покушаје економских експерата да објасне да валута сидро зауставља и успорава раст БДП-а који је земља могла остварити код пливајућег девизног курса и ослобођених девизних резерви Централне банке. Ти гласови за сада не могу да избришу лоша сећања многих Бугара на ужасну економску и финансијску катастрофу коју су они доживели средином 90-их година минулог века и коју су преживели захваљујући валутном одбору. Они су задовољни миром, увереношћу и предвидивошћу које обезбеђује монетарни савет и не верују толико тврдњама да ће без њега ствари бити много боље. А и евро нам није под хитно потребан, поготову ако се бугарски лев у потпуности  може конвертовати у евро по фиксном курсу, а многи послови су се у земљи почели склапати и реализовати у тој валути.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова