Село Марица у подножју планине Риле ни по чему се не разликује од осталих бугарских села. Чисте улице, уредна дворишта с процвалим воћкама и шареним лејама са мирисавим цвећем. У срцу тог китњастог села, усред планинске идиле се крије диван споменик културе – црква Светог Николе.
Више о том драгуљу фреско-сликарске уметности сазнајемо од директора Историјског музеја Самокова Веселина Хаџиангелова. „Датирана на доба бугарског националног препорода, та црква доживљава три периода изградње“, објашњава историчар и наставља:
„Она је изграђена последњих деценија XVI века, за време османског периода. Архитектура је типична за касни Средњи век – једнобродна, с једном апсидом и дебелим скоро метар зидовима од камена спојеног малтером. Други период почиње 1830. године за време управљања султан Махмуда II. О томе сведочи натпис изнад улаза на западној фасади. Трећа етапа је после 1869. године када је дошло до проширивања храма што сведочи и о повећању броја хришћанског становништва у селу Махала – какво је старо име данашње Марице. Приликом рестаурације која је рађена 1961. донета је одлука сачувати оригинални облик цркве.“
Веселин Хаџиангелов прича детаљно и о фрескама и иконама цркве Светог Николе:
„Један од најзначајнијих истраживача цркве је историчар уметности Асен Чилингиров, који је о њој написао и монографију. По њему ране фреске су с краја XVI века и рађене су у две етапе. Непосредно после изградње осликавање је вршено на глиненој подлози. Од тих фресака су сачувани поједини фрагменти. Друга етапа је неколико година касније. Тада су већ на малтерској подлози поред светаца насликани и Свети Ђорђе и Свети Димитар као коњаници. У олтару су сачувани фризови са медаљонима хришћанских светаца, као и циклус са празничним сценама. На луку је приказан Христос Пантократор у двострукум кругу с медаљонима Богородице и Јована Крститеља. Зидне слике с краја XVI века рађене су у једноставнијем стилу који се приближава ранохришћанској уметности из доба Комнина. Можда су истраживачи у праву када кажу да су зографи стигли с Атоса и по свему судећи су били блиски ученицима Светог Пимена Зографског који је радио у рејону Софијске Мале Свете горе. У западном анексу су фреске самоковских зографа из XIX века. Асен Чилингиров сматра да су главни сликари били Јован Иконописац, евентуално његов син Никола Образописов, Христо Јовевич, Михал Белстојнев – један од последњих самоковских мајстора фресака. На луку тамо поред Христоса и Јована Претече су представљене и сцене из житија Светог Николе.“
На питање како се у сеоцету попут Марице у доба османске владавине појавила толико богато осликана црква, Веселин Хаџиангелов одговара овако:
„Села у горњем току реке Марице – Марица и Радуил – су била позната по вађењу гвожђа у целом османском периоду. То је дало мештанима више права попут овог да граде храмове, да славе своје празнике. Други узрок је да су имали на располагању више средстава. У условима ропства хришћанство је помагало народу да очува свој идентитет.“
Према Хаџиангелову из сачуваних регистара у музеју Самокова постаје јасно да су овдашња села насељавали претежно хришћани, што објашњава велики број сачуваних храмова на овом подручју.
„С обзиром на топонимију, која није мењана више стотина година, сви овдашњи предели носе имена из пантеона бугарских светаца. Свугде су грађени параклиси. Репрезентативно у том погледу је село Радуил, где их има преко 40.“
Да ли су цркви Светог Николе, чије су фреске споменик ликовне културе, потребни савремени дародавци како би она била сачувана за идуће генерације?
„Очување религиозних споменика је наша обавеза. Старе цркве, манастири, њихово ликовно богатство део су ризнице бугарске културе. Није случајно да је 60. година XX века тада новоосновани Институт за споменике културе, предузео замашну рестаурацију и конзервацију старих цркава у земљи. Управо тада је спасен и храм у Марици.“
Веселин Хаџиангелов позива сваког да посети село и цркву Светог Николе како би доживео право „усхићење дивном архитектуром и фрескама“.
Превод: Александра Ливен
Фотографије: Светлана ДимитроваДанас Бугарска православна црква слави успомену на Свету великомученицу Варвару, девојку племићког порекла која је почетком IV века страдала због хришћанске вере. У народу је овај празник познат и као Женски Божић. Назив потиче из обичаја који..
Бугарска православна црква 30. новембра слави светог апостола Андреја. Он је брат светог апостола Петра, а назван је Првозванизато што је пре свих апостола постао следбеник и ученик Исуса Христа. Од малена је презирао сујету овога света и жудео за..
Навршило се 105 година од потписивања Нејског мировног уговора, којим је 27. новембра 1919. године, у париском предграђу Неји сир Сен, званично окончано учешће Бугарске у Првом светском рату (1914–1918). Историчари овај документ описују као „још једну..
Данас Бугарска православна црква слави успомену на Свету великомученицу Варвару, девојку племићког порекла која је почетком IV века страдала због..