Врховни административни суд је укинуо владину одлуку којом је формално утврђено да износ минималне месечне зараде код нас од 1. јануара 2017. године буде 230 евра. До сада је минималац у Бугарској био 210 евра. Одлука Суда није коначна, тако да се у року од 14 дана на њу може уложити жалба коју ће размотрити Жалбено веће Врховног административног суда у пуном, петочланом саставу. Но, паралелно с тим је влада обећала да ће се до 2020. минимална месечна зарада у земљи сваке године повећавати за 25 евра. Суд је објаснио да је владину одлуку укинуо пошто она није претходно усаглашена са свим социјалним партнерима, тачније са организацијама послодаваца. Сад влада планира да уложи жалбу на решење суда након чега ће сазвати консултације са послодавцима и покушати да их убеди да је тај договор прихватљив за све стране, а затим ће потврдити своју претходну одлуку. Дакле, испада да суд снижава, а влада повећава минималац.

Тај на први поглед чисто процедурални правни спор и конфликт заправо открива много тога о бугарској привреди и њеним проблемима. Према званичним подацима, око 12% запослених у земљи послодавци осигуравају на минималну зараду. Али они реално примају знатно веће зараде, а остатак до договорене плате послодавац даје на руке. Од тога губе запослени, државни буџет и социјални фондови, али свако каже „боље више новца данас него већа пензија сутра коју можда и нећу дочекати.“ Ово понашање великог дела запосленика у Бугарској има своје објашњење. Минимална месечна зарада код нас је толико мала да би тешко ко преживео месец са тим новцем. Она није довољна да се плате режије и обезбеде основне месечне потрепштине једног домаћинства. А аутомобил, екскурзије, одмор, квалитетнију гардеробу, културне активности и књиге да и не помињемо. Али послодавци нису склони да плаћају више пошто су социјални издаци на њихов терет исувише тешки. Према проценама експерата, социјални трошкови представљају око 40% реалне зараде, тј. ако један човек прима плату од 1.000 евра, послодавца ће то коштати 1.400 евра, а то је неприхватљиво за многа мала и средња предузећа код нас. Стога се и бизнис категорично противи политици аутоматског и административног повећања минималне месечне зараде, какве су, у ствари, намере владе. Све то наговештава веома тешке преговоре сваке године и доводи у сумњу иначе добре, бар на папиру, намере власти. Штавише, уколико влада приступи спровођењу своје политике и инсистира на индексирању плата једино у зависности од раста продуктивности, бизнис је запретио да ће отпустити вишак радника што ће резултирати повећањем стопе незапослености. С друге стране, већа минимална месечна зарада ће увелико допринети повећању потрошње која је, у ствари, прави и најбитнији покретач привредног раста. Влади преостаје да преузимањем конкретних мера убеди бизнис да ће и он изаћи као добитник из те на први поглед неповољне за њега ситуације. Шта ће конкретно влада предложити послодавцима, још није познато јер су претензије пословних кругова велике и влада треба да процени које може да задовољи у друштвену корист.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова