Ако Бугарска данас има европско лице а успела је да сачува макар делић манира цивилизованог света, то је свакако заслуга Чеха. Непосредно после њеног ослобођења у Бугарску долазе предузимљиви стручњаци и људи духа како би учествовали у препороду земље. 

„Бугарски Чеси,“ како их данас зовемо, једни су од градитеља савремене Бугарске. После 1878. године је још младој и нејакој држави потребна помоћ како би поново изградила своје институције, да би се побринула за духовно израстање Бугара, који су недавно постали слободни грађани, као и да би створила модеран изглед својих градова. Ту подршку и помоћ нашла је у високообразованим Чесима који су се одазвали. Тако су у Бугарску стигли инжењери, архитекте, грађевинари, занатлије, полиграфичари, произвођачи пива, али и истакнути интелектуалци – историчари, сликари, музичари.

„Свако од њих је донео по нешто ново, али оно најдрагоценије што су поседовали били су њихова висока образованост и професионализам, каже Дарина Биљарска, експерт Централног државног архива, о Чесима који су дошли у нашу земљу. – Наравно, они су имали и многе квалитетне људске особине које су временом пренели овдашњем становништву.“

„Бугарским Чесима“ је посвећена документарна изложба коју је Државна агенција за архиву приредила ових дана у згради у Московској улици бр. 5. Двадесет шест паноа са документима и фотографијама на којима су приказани једни од најистакнутијих „бугарских Чеха“ у Бугарску је стигло након великог успеха који су доживели у Народној библиотеци у Прагу, а гости и становници бугарске престонице је могу видети до 2. јуна. Али које су те најсветлије личности које су допринеле успону наше новоослобођене домовине?

„Ево, рецимо, можемо почети од браће Прошек – Георгија и Богдана, који су отворили једну од првих модерних пивара у Бугарској,“ рекла је Дарина Биљарска. – Они су изградили и многе упечатљиве архитектонске објекте у Софији међу којима су Лављи и Орлов мост. Други Чех, архитекта Антонин Колар је аутор пројекта споменика Василу Левском, а исто тако и првог урбанистичког плана Софије. Дакле, нема зграде, нити важног места у центру града које да није повезано са чешким именима. А да не помињемо Пловдив где је урбанистички план и многе од зграда које су постале симбол тог града направио други Чех, Јозеф Шнитер, или пак Варну у којој је Морску башту пројектовао Чех – Антон Новак.“

Али су у Бугарску на позив владе дошли не само мајстори златних руку већ и истакнути научници и уметници који су положили темељ духовног живота код нас. Међу тим именима су историчар Константин Иречек, браћа археолога Карел и Херман Шкорпил, сликари Иван Мрквичка и Јарослав Вешин, виолончелиста и композитор Иван Цибулка, редитељ Јозеф Шмаха… Неки од тих људи су свој животни пут завршили у другој домовини – Бугарској. Због љубави и посвећености Бугарској њима је додељено бугарско држављанство, уручена су им висока одликовања, а постали су и почасни чланови различитих стручних заједница. Данас су многе улице, тргови и школе у земљи названи по њима. А кад дођу проблеми сећамо се речи великог Констанина Иречека: „Ми, који знамо и можемо, под руководством незналица постижемо немогуће за ћеиф незахвалника. А урадили смо тако много ствари за тако мало времена да смо већ постали уметници за све – ни од чега правимо свашта.“

Превод: Ајтјан Делихјусеинова