Понекад пуштамо да нас срце води. Довољно је само пре тога пружити некоме љубав. Тада су кораци лаки јер идемо чудним путем који је нежност благословила. Једног дана Викторија је погледала Мимозу у очи. И уследили су невидљиви кораци који су већ оставили траг у бескрајности. Међутим, ова прича иако тако лепа, још увек је обележена болом... Једном је једна девојка поклонила своју љубав једној кобили не слутећи да порив љубави може да скроз преокрене њен живот...

29-годишња Викторија Данчева има три дипломе са три универзитета у три земље. Али се у потпуности посветила развоју коњичког центра у свом родном граду. Пре две године случајно је свратила у градску ергелу и одмах је у свом срцу осетила некадашњу љубав. Она је дете професионалних спортиста који су покушавали да своју ћерку усмере према неком спорту... све док једног дана нису постали сведоци најчистије љубави између свог детета и коња. Када је оног посебног дана након толико година Викторија отишла на јахање преузела је бригу о кобили Мимози и обећала је себи да ће имати тај коњички центар који је тада подсећао на концентрациони логор. 

Након више препрека од стране власника, пре пола године  Викторија је победила на тендеру за дотични коњички центар и сада се сама стара о седам коњића. Један од њих зове се Граматика – имао је несрећну судбину и замало није се нашао у кланицу. Друга кобила – Индра, лепотица која има сјајну црну длаку, често учествује у фото-сесијама. Ту је и коњ Еталон, шампион у скоковима и каскадер, који је овде стигао након једне несреће – ударио га трамвај те је оперисан два пута у Немачкој. Викторија има озбиљне планове за своју коњичку базу под именом Victory Equestrian, која се налази на излазу из Пловдива. Жели да прошири ергелу, да према свом пројекту реновира други спрат тако да посетиоци имају могућност да посматрају јахаче, да издвоји зелене површине, да отвори локал итд. А све то из љубави према коњима.

„Коњ је веома паметна и племенита животиња – он никада неће намерно повредити човека, чак би могао да га заштити – убеђена је Викторија. – Између човека и коња се ствара поверење и безрезервна љубав која се види у великим очима коња – видимо како нас чека да дођемо, да га нахранимо, да га помилујемо. Више пута сам падала с коња али ме он никада није прегазио.“

Својом племенитошћу коњ успева да орасположи и децу са посебним потребама и да помогне њиховом развоју. Зато у центар долазе многи малишани.

„Када је дете на коњу оно постаје дисциплиновано. Животиња га привлачи тако да се између њих успоставља контакт – и одједном дете са аутизмом које је повученије, не прича, не дозвољава да га додирују, већ жели да буде уз животињу, а она са своје стране осећа жељу да буде с њим. Све то детету пружа задовољство и сигурност и оно постаје отвореније према свету. Код деце која имају проблеме са кичмом јахање коња је од велике користи – помаже у стварању баланса, а такође и вестибуларном апарату,“ каже Викторија.

И она је као сви нормални људи недавно била сломљена суровошћу којом је Агенција за храну усмртила четири коњића... Међутим, сматра да је ово још један повод да размислимо о свом односу према животињама.

„Била сам на протесту – сећа се Викторија. – Температура у Софији била је 10 степени испод нуле, падао је снег .... ниједан службеник Агенције није изашао. Заиста сматрам да смо веома сурови према животињама. Видите, ми смо сурови према самим себима! Чињеница да има толико бескућних паса и мачака, а нико ништа не предузима с тим у вези, јесте довољно снажан аргумент.  А што се оних коњића тиче, једноставно немам речи да опишем ту суровост, али верујем да постоји нека виша сила изнад нас која ће се побринути за правду.“ 

Иста та сила која Викторији помаже да крене траговима кобиле Мимозе и да је нађе у коњичком центру Борисовог врта у Софији. Ко зна – можда ће се сасвим ускоро Мимоза вратити кући.

Превод: Албена Џерманова