Сматра се да је година рођења светског алпинизма 1786. када је први пут освојен највиши врх Алпа Монблан. А Први алпски клуб је основан у Лондону 1857. године. У Бугарској су љубитељи алпског пењања званично основали свој први клуб 1929. „Иако релативно млад, бугарски алпинизам има своје посебно место“, сматра доцент Сандју Бешев који већ пола века истражује његову историју и развој. Он припада плејади бугарских алпиниста који су прокрчили нашим сународницима пут ка освајању планинских врхова виших од 8.000 метара. У историји домаћег алпинизма златним словима су исписана имена Константина Саваџијева који се 1938. г. попео на Маљовицу (2.731 метар) сматраним неприступачним северним слеменом, Георгија Атанасова-Џиџија – јединог професора алпинизма код нас, Аврама Аврамова – шефа чувене експедиције на Еверест 1984. у склопу које Христо Проданов је постао први Бугарски који је освојио највиши врх на свету..

Детаљније о алпском покрету у Бугарској прича доцент Бешев:

„Г. 1895. Парашкев Стојанов, тада студент медицине, а касније наш истакнути професор-хирург, освојио је врх Гран Комбен (4.318) у Швајцарским Алпима. То је привукло пажњу нашег великог сатиричара Алека Константинова, који је уосталом био и загрејани планинар и исте године основао први Клуб бугарских туриста. Управо то пењање сматра се рођенданом бугарског алпинизма. 1929. године Парашкев Стојанов је издао и прво и Комплетно практично упутство за туризам, где је посветио посебну пажњу алпинизму – теорији, пракси, опреми. Међу утемељивачима бугарског алпинизма су и Александар Белковски, који је био планински водич и освојио много врхова изнад 4 хиљаде метара; освајач Алпа Љубен Телчаров, иначе професор медицине и оснивач Планинске спасилачке службе у Бугарској. Дакле, управо они и још 15 тада младих студената и љубитеља планинарења су 19. новембра 1929. усвојили Статут и основали Бугарски планински клуб, који је тек 1934. постао „алпски“. Тада га је и Светска асоцијација за пењање и планинарење (UIAA) позвала да се у њу учлани те је на њеном Другом конгресу 2. новембра 1935. г. у Барселони, бугарски клуб постао активни члан Асоцијације.“

Иначе се 2007. Бугарска федерација пењања и алпинизма придружила и Међународној спортско-пењачкој асоцијацији (IFSC), а 2008. и Међународној федерацији за планинско скијање.

Шта јој то даје?

„Ако нисмо чланови Светске асоцијације за пењање и планинарење имаћемо велике тешкоће, ако желимо да посећујемо Непалске Хималаје, на пример. За пењање на сваки врх Министарство туризма Непала тражи документ који доказује да смо чланови Међународне асоцијације, што већ омогућује организацију самосталних бугарских експедиција.“

На мапи света има 44 врха чији су први освајачи управо бугарски алпинисти и носе бугарска имена.

„Почетак су ставили алпинисти Народне армије који су се 1968. године заједно са совјетским војним алпинистима први пут попели на два памирска врха и дали им бугарска имена – Шипка (5.666 метара) и Бугарска (6.504 метра). Поступак утврђивања тих назива тражи од пењача да опишу маршруте, да направе фотографије врха и панорамске слике са њега. Документација се подноси Народном собрању и одговарајућим институцијама у другим државама. Велики инспиратор и мотор те иницијативе је био Енчо Петков, сада покојник, права легенда бугарског алпинизма. Био је у саставу експедиција у планинским ланцима Памир и Алтај где су први пут освојени врхови Пловдив, Софија, Георги Димитров (5.111 нетара), Комсомолска искра, Димитровски комсомол, такво је било време, те су и таква имена добили врхови. У Монголији и Перуу такође постоје врхови с бугарским именима. 2012. године Николај Петков се заједно с Дојчином Бојановим и Михаилом Михајловим попео на дотле неосвајане врхове Каракорума који се данас зову Васил Левски (5.733), Тангра, Рила, Софија. Обавезно треба да додамо и антарктичке врхове чији су „кумови“ Дојчин Бојанов и Николај Петков.“

Превод: Александра Ливен