„Радост Ускрснућа не треба да остаје само у храму. Треба да је очувамо и у најтежим тренуцима, током целог живота. И да је преносимо људима око нас, колико можемо. Такав је смисао Ускршњих празника.“ То су речи Николе Антонова, нашег саговорника на дан када обележавамо најсветлији хришћански празник.

Више од десет година он ради у сфери информационих технологија као IT стручњак, али, како сам каже, црквена музика је „стални исо“ његовог живота. Професионални пут Николе везан је за Бугарску националну телевизију и Бугарски национални радио, где води православне емисије. Завршио је Духовну семинарију у Софији. Захваљујући свом певачком таленту и уз подршку својих професора је учествовао у бројним црквено-музичким пројектима професионалних састава. После Семинарије је био хориста и појац у различитим софијским храмовима, а паралелно с тим је учио класично певање код маестра Георгија Кузманова. За пријатеље Радио Бугарске наш гост је одабрао ускршње песме у извођењу формације „Трисàгион“ чији је он оснивач. Све оне су у њему омиљеном византијском стилу.

Име формације „Трисàгион“ потиче од грчког назива Трисвете песме или Трисхагиона – молитве која се пева на православној литургији и погребу и којом се обраћамо трема лицима Свете Тројице – „Свјатиј Боже, свјатиј Крјепкиј, свјатиј Безсмертниј, помилуј нас!“.

„Трисагион“ је солистички састав, колико ми је познато, први те врсте – прича Никола. – Ја сам иначе и солиста хора „Свети Јован Кукузељ – Ангелогасни“. Репертоар мог камерног хора је веома богат. На њему су и вишегласне композиције, и духовне монодије у типичној за Бугарску хорској интерпретацији, док се у Грчкој, на пример, одаје предност солистичкој. Од ње потиче и Византијско једногласно појање, где је гласовна мелодија спојена са поетским текстом. Основао сам састав да бих људима представљао управо такву музику. То је био храбар потез, а инспирисао ме оперски певач и педагог Светослав Цанков. Састав се састоји од једног солисте и неколико певача који изводе исо.“

Никола прича и о појањима која се изводе на Васкрс.

„Свечаности почињу Пасхалним јутрењем и Првом Васкршњом Литургијом у којима главни је тропар „Христос Воскресе из мертвих“, који представља суштину овог радосног празника. Он је у основи целог химнографског циклуса који се пева 40 дана све до Вазнесења. То је начин да се људи активно укључе у јеванђелске чинове. Једна од песама јe „Воскресени дан“ Жека Павлова – учитеља музике из Варне који је живео крајем 19 века. Учио је код грчких мајстора и оставио богато наслеђе у стилу Цариградске појачке школе. Када кажемо „византијска музика“ обично мислимо на нешто грчко, али нам је Византија оставила много богатије наслеђе. Аутори црквене музике су припадали различитим националностима. Језик је грчки, али је византијска култура конгломерат утицаја, народа и ентитета. Међу њима су и бугарски аутори, који су стварали према канонима те музике много после нестанка тог царства. Ту се сврстава и Еленски напев „Анђео клицаче“. Средином 19 века град Елена је био културно средиште, посебно када је у питању црквена музика. Појци из региона, школовани су у стилу и традицији Цариградске певачке школе, препевали су тропаре на црквено-словенски језик, преламајући их кроз призму наше душевности.“

Независно од напете свакодневице савременог човека са бројним породичним и професионалним обавезама, Никола већ годинама посвећује много времена певању. Одржава професионалне везе с истакнутим музиколозима и мајсторима византијске једногласне црквене музике у Грчкој и често пева с њима. Од краја прошле године је стални члан Византијског грчког хора „Доместики“ из Драме којим руководи Григориј Папаемануил. Заједно са њима недавно је наступао у Измиру, а предстоји му и путовање до Александрије.

Шта му даје певање у храму?

„Не бих желео да ми одговор личи на проповед или на самоистицање, али је музика мој начин да спасим душу, то је основни мотив да је изводим и ширим колико могу. То даје смисао мом животу. Ми смо толико несавршени и скоро ништа не можемо да изведемо до краја. Шта нам преостаје, него да препознамо таленте које нам је Бог даровао и да покушамо да их развијамо. То је богатство које не трули и мољци га неће изгристи. После подужег периода Ускршњег поста и Страсне недеље током које, мада и симболично, доживљавамо цео пут и страдања која је Спаситељ доживео уместо нас, црква нам упућује поруку коју никада не смемо заборављати. Она је сасвим једноставна и садржи се у првој реченици којом почиње свако пасхално богослужење после тропара „Христос Воскресе“, а наиме: „Дан Васкресења, да се просветимо.“ То је Господња пасха илити прелазак од смрти ка животу, од земље ка небу. Ако успемо да сачувамо ту поруку у себи и да је не заборављамо, чак и у најтежим тренуцима, онда је црква испунила своју мисију међу људима.“

Превод: Александра Ливен