Чика Хазим Шумар – тако га у знак поштовања према његовој оданој служби шуми зову људи у оближњим селима. „Шума је мој живот,“ каже он.

„Сваког јутра у шуму идем као лекар који брине о свом пацијенту. Проверавам свако дрво за штеточине и болести, истражујем подручје за ерозивне процесе након чега достављам информације руководству Шумског газдинства. Током 30 година службе сам засадио безброј садница и веома ми је драго кад пролазим крај шуме коју сам ја подигао. Знам свако дрво, сваку грану и стазу. У околини села Љуљаково има храстове, букове и борове шуме. Ја се залажем за то да се храстова шума сама обнавља, тј. да из палих жирова изникну млади храстови. Тада су им стабла снажнија и отпорнија на ветар, кишу и хладноћу, живе више стотина година и увек су отпорнији на штеточине и болести. А узгој и нега садница у пластеницима су захтевнији.“

Чика Хазим је слушаоцима Радија Бугарска поручио: „Волите бугарску шуму, будите поносни на њу као што сам ја поносан на то да јој служим.“

Поред шуме, чика Хазим се брине и о воћњацима. Захваљујући европском систему субвенционисања он је купио потребну технику, опрему и саднице воћа и заједно са породицом подиже трешње и шљиве које је засадио на 1,5 хектара, односно 1,2 хектара. На питање да ли је тешка зима нанела велике штете садницама воћа, он је одговорио да није причињена штета, али тек предстоји најтежи део за све воћке – заштита од пролећног мраза. У те сврхе је чика Хазим још током зимских месеци припремио влажну сламу коју пали и задимљује воћњаке када је најављена појава мраза. Саднице трешње су сорте „Ван“ и добре су за директну конзумацију. Купио их је од познаника из села који има расадник. Каже да је веома задовољан овом сортом која сазрева почетком јуна, плод је крупан и округлосрцастог облика. Не могу да пропустим питање чији одговор занима све домаће пољопривреднике, а наиме: Како пласира своје производе?

То што се село Љуљаково налази близу Бугарског приморја омогућава његовој породици да у јеку туристичке сезоне прода читаву продукцију при том по прилично високим ценама.

Чика Хазим не може да се нахвали воћњаком под шљивама старим седам година.

„Испоставило се да је узгој садница шљива лакши него узгој трешње. Оне нису толико каприциозне, не захтевају много времена и труда. А шљиве продајем људима у селу – за компот, слатко, ракију. Крајем августа успевам да пласирам читаву продукцију. Али ипак, људима који су скоро почели да узгајају воће могу рећи да се садњом садница не прави воћњак. Тек следи оно најтеже – обрађивање земљишта, заштита од штеточина, благовремено орезивање воћака, опрашивање, заштита од хладноће, мразева и кише,“ каже чика Хазим.

Док нас је испраћао чика Хазим је нас позвао да свратимо у село Љуљаково, а он ће нас у јуну почастити слатким трешњама, а у августу шљивама.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова