Комунистичка Служба Државне безбедности (ДС) покушавала је да за своје пропагандне циљеве примора музичаре да јој се повинују како је то чинила и у свим другим областима живота. Главни задатак је био да уметност постане “оружје које постиже циљеве идеолошке борбе и снажан инструмент идеолошке сарадње са другим народима.” То разоткрива зборник “Државна безбедност и бугарска музичка уметност” Комисије за откривање досијеа.

1967 г. је створен Шести одсек Државне безбедности за борбу против политичких неистомишљеника – по узору на утемељени претходне године у Совјетском савезу Пети одсек КГБ – прича Екатерина Бончева, члан Комисије за досијее. – Овим документима показујемо како је Државна безбедност покушавала да под руководством комунистичког режима уништи традицију буржоаске Бугарске и подстакне стварање нове социјалистичке уметности исто као што је покушала да створи и социјалистичку науку. Међутим на основу партијских директива није могуће развијати нити науку, нити уметност. Зато је музичка уметност успела да преживи тај период. Пружан је отпор, рецимо одбијано је постављање бугарских опера са мотивом да не унапређују таленат певача. Неки забавни интерпретатори су чинили покушаје да у свој репертоар укључе песме западних композитора.

У зборнику нећете наћи приче о концентрационим логорима и тортурама него је приказан механизам праћења и присиљавања људи духа да буду подређени властима.

Чак и да нису вршене репресалије, на снази су биле забране које су имале утицаја на личну и професионалну судбину музичара – прича још Екатерина Бончева. – Ево једног примера са Софијском опером чијих 280 чланова је требало да учествује у међународном фестивалу у Белгији. На препоруку Државне безбедности 16 чланова је добило забрану да путује у Белгију зато што су “непријатељски расположени према политици партије”. Да би пратили како се понашају остали музичари и певачи у иностранству на службени пут у Белгију су послата четири актуелна и 13 бивших агента ДС. Једном речју свако ко је хтео да напредује у каријери и да учествује у представама у иностранству морао је задовољавати најважније критеријуме који нису били уметничке, већ политичке природе. На свакој турнеји су била и поверљива лица која су надгледала понашање музичара.Нису то били искључиво службеници ДС, него су врбовани и неки чланови трупе. Доушници су обавештавали власти о томе колико је рецимо песама отпевала Богдана Карадочева на једном светском сајму у Монтреалу, какве је хонораре зарађивао Никола Ђузелев – све је то апсолутно непотребна информација која нема никакве везе са заштитом националне безбедности. Једноставно је систем користио нехумане методе да би се одржао на власти и све више обогаћивао. Сви ти агенти и службеници на платном списку Државне безбедности, без обзира да ли су били чланови састава или не, путовали су бесплатно по свету, имали добра примања и зарађивали за рачун стваралаца. Данас пак мирне душе примају добре пензије.

Архиви ДС, премда и добрим делом уништени сведоче о 80 агената – свенародних миљеника чија имена закон не допушта да буду оглашена. Истини за вољу нису сви поклекли пред властима и у том смислу је таленат успевао да преживи самостално, по речима Екатерине Бончеве, не уз подршку државе и Државне безбедности, а упркос њима.У документима се могу наћи многи куриозитети који разоткривају примитивну свест и жестоки однос комунистичких руководилаца и њиховог репресивног апарата према талентованим и слободоумним људима. Један од њих се односи на “диско заразу”, која је допустила да се у земљи прошири утицај западњачке културе, па је ту “демократизацију” требало пренети на колосек марксизма и исправне партијске политике.

Што се тиче тога да ли се јавност занима за ту информацију, важно је то што јој се кроз читање тих докумената гарантује право на информисани избор – тако оцењује смисао откривања архива ДС Екатерина Бончева. – На жалост партије и друштво нису показали пуну политичку вољу за лустрацију ,иначе данас, 27 година касније, не бисмо говорили о мрачњашком систему Државне безбедности. Комисија за откривање досијеа међутим у току више од 10 година обавља свој рад што никако није мало.”