У центру престонице окупила се маса људи који су гуркањем лактовима покушавали да дођу до листа чији први број је делио један карикатуриста. Та сцена нас је вратила у 1990. годину када је изашао први лист бугарске опозиције због чега су људи буквално окупирали киоске како би узели своје прве гутљаје слободе. Али смо ми у 2017. години. И то се дешава у истој тој Бугарској која је већ десет година чланица Европске уније и која данас заузима 113. место на лествици индекса слободе говора.

1. марта је требало да из штампе изађе први број „Прас преса“ – листа бахатих карикатуриста који је контрапункт улизичком понашању медија у служби власти. Али се на тржишту појавило тек 10% целокупног тиража листа. „Очекујете да вам кажем неко име?“ – дочекао је питање: „Ко је склонио тираж листа?“ новинар Иван Бакалов и одговорио: „Национална дистрибуција“ иза које стоји Дељан Пеевски (омражени контраверзни бизнисмен чије је име умешано у многе афере – прим. прев.)“. А затим нам је испричао следећи случај:

„Отишли смо у фирму „Национална дистрибуција“ како бисмо смо се договорили за дистрибуцију издања (она је највећа фирма, монополиста у сваком погледу). И прво што смо чули било је да ли ће га одобрити Дељан Пеевски. Оставили смо им један примерак листа, а они су нам рекли – имате његов број телефона, зовите га и ви. Дакле, он је човек у сенци, бос који можда и не фигурише као власник, али кога обавезно треба консултовати. Кад смо други пут отишли са намером да склопимо уговор дочекали су нас питањем да ли смо га обавестили. Али изгледа да су неки били изненађени због чега је неко наредио да се тираж листа не пушта у продају. А то вам је стара прљава пракса – с обзиром на то да су двојица шефова већ дуго у дистрибуцији. Неко ко је на врху власти и коме се наше карикатуре нису допале, а посебно уочи избора, на најбруталнији могући начин је забранио дистрибуцију листа. А исто то су радили и у време социјализма.“

Карикатуриста Чавдар Николов је „притварање“ издања окарактерисао као јавни окршај са слободом говора, са предузимљивошћу, као елементарно непоштовање основних друштвених правила.

„Фраза „прас прес,“ која је популарност стекла захваљујући цртежима Христа Комарницког, илуструје штампу која влада тржиштем, штампу која служи као пендрек, објашњава Николов шта заправо значи име листа. „У њој ћете прочитати да ми редовно доручкујемо са Костовим (Иваном Костовим, бугарским политичаром и премијером у периоду од 1997. до 2001. године – прим. прев.) у Драгалевцима, да радимо за олигархе као што су Прокопијев и Дончев, све то можете да нађете у новинама које народ зове „прасећим.“ Стога смо, што се назива тиче, одлучили да „прас“ буде синоним за удар, тресак, у смислу: штампа која удара, која жели да рашчисти прљавштину, лицемерје, дволичност и корупцију у коју је огрезла Бугарска. Из тог разлога је љубитељима јефтиног новинарства ускраћено право да завире у„Прас прес,“ те да се шокирају нечим што пише у њему.“

Према карикатуристи, једно од објашњења за скривање тиража јесте да власт не симпатизује баш еснаф карикатуриста.

„Политичари су се почели љутити на карикатуристе након што је Бојко Борисов дошао на власт – он је увек нешто незадовољан, чак нам је запретио да ће нацртати боље карикатуре него ми, сећа се Чавдар Николов и додаје: „У прошлости је био један премијер чије су уши час биле приказиване као велике округле уши Чебурашке, час као уши Микија Мауса – у зависности од тога да ли путује на Запад или на Исток, и да ли је нечији слуга. И тај премијер (Сергеј Станишев) је одбијао интервју за лист у којем сам тада радио јер није одобравао начин на који су приказане његове уши. Али је карикатура политичаре одувек држала чврсто на земљи, она је непосредно постизање истине кроз деформацију. То је и разлог да тражимо „пукотине“ у одређеном политичару да бисмо га приказали као дебелог, подмуклог и лицемерног.“

Као што француски „Шарли Ебдо“ који нам служи као пример за слободу стваралачког исказа тако и „Прас прес“ ће излазити једном на две недеље. А хоће ли бити и тако бритког пера? „Границе цртају личности,“ убеђен је Чавдар Николов и додаје да карикатуристи покушавају да изазову одјек како би променили ствари. Али кад су људи глуви, онда карикатуристи узимају мегафон и почињу да вичу.

Превела: Ајтјан Делихјусеинова