Липова кора савијена у круг са дном од затегнуте свиле или ретко тканог платна, тако су некада изгледала сита. Као што свим осталим предметима који се користе у припреми хлеба и ситу се приписује његова магична моћ због чега је оно заузело битно место у животу Бугара. Сам назив се на бугарском језику доводи у везу са речима сит и ситост, а отуда и са имањем, благостањем. Сито је део различитих обичаја и обредних пракси, помоћу њега се гата, праве се и скидају магије. А у народним песмама које су се изводиле на тзв. засевкама пред свадбу – када су ритуално сејали брашно за свадбене погаче, сита су увек била свилена, три или девет сита која дрхте у девојачким рукама.
Постоји предање да ће хлеб који је припремљен на дан Свете Варваре помоћи нероткињама да затрудне. Обредни хлеб су месили у присуству најстарије жене у породици. Невеста је требало да пресеје брашно на ситу наопако окренутом, а бака јој је говорила: „Окрени сито како би ти се окренуо стомак!“ – тј. да се и срећа окрене ка њој да би затруднела. Округли облик сита је такође један од разлога да овај кућни предмет има велику симболику. Као што је познато, круг представља заштићен простор. Због тога су одећу новорођенчади стављали у сито како би га заштитили од болести и злих духова. Кад прође 40 дана од рођења детета, у дом новорођенчета су на погачу позивали блиске рођаке. Домаћини су том приликом износили сито у које су гошће стављале различиту храну за коју се веровало да има заштитну моћ а донеће здравље и благостање мајци и детету. То су најчешће били црни лук, алеве паприке, јаја и др. У сито су стављали и комад обредног хлеба намењеног породиљи. У народу се веровало да ако жена поједе макар и мрвицу тог комада, она ће бити плодна. У неким крајевима су бацали орахе у сито које се затим тресе да би дете било весело и разиграно.
Сито игра најбитнију улогу у свадбеном обичају где је овај предмет синоним за женску страну на свадби. У суботу пред свадбу младине другарице младожењи носе каиш, кошуљу, појас и пешкир у ситу. Приликом бријања младожење пред њега се стављају бели пешкир за младу и бела кошуља за њега, такође у ситу. На засевкама за свадбене погаче брашно се сеје кроз три сита. На крају се у брашно стављају и прстени младенаца. Према предању, на тај начин су се „просејавале“ све препреке и тешкоће између будућих супружника и остајало је само оно што је чисто и здраво. У сито су стављали и хлеб звани косичник који су носили кад пођу по младу. Кад сватови уђу у двориште невестине куће, млада је узимала сито и гледајући кроз њега покушавала да нађе младожењу. Ово је стара љубавна магија коју су правили да би младожења био сит, односно задовољан својом женом, а и она њиме.
У сито су стављали зрневље које су бацали на младенце. Погачу коју је свекрва замесила за младенце даје се на ситу да би и они били сити. Кум у ситу носи вео, овас, суво воће и шећер. Кад се вео скине, такође се ставља у сито. Овај кућни предмет се користи у многим другим обредима везаним за свадбу – од самог почетка до слатке ракије. Једна од ствари које младенци купују већ прве седмице после венчања јесте сито да би били сити.
Превод: Ајтјан Делихјусеинова
У Бугарској се Игњатијевдан, односно Дан Светог Игњатија, прославља 20. децембра и обележава почетак божићних и новогодишњих свечаности. Према народном веровању, тај дан сматра се и почетком нове године. Нови почетак који стиже са Игњатијевданом наш..
Сваки од њих уноси топлину и изазива емоцију, јер је ручно рађен, јединствен је и непоновљив. А његови сребрнасти одсјаји нас враћају у детињство, када су зиме биле оштре и снежне, беле, а украс за јелку – од стакла танког као папир . У нашим данима..
Још у XVI веку, по описима западних путописаца, алва је била често посластичарско задовољство на нашим просторима . Међутим, бела алва, специфична за обележавање једног од највећих хришћанских празника, Белих поклада, носи посебан симболички значај...