Према народном веровању на Тодорову суботу Свети Тодор, узјахавши свог белог коња, одлази код Господа Бога да измоли лето. Кад стигне на место где Господ обитава, побада своје копље у земљу, па за њега веже коња. Кад Господ испуни молбу Светог Тодора тамо где је било пободено копље, земља се почиње загревати, па чак из земљиних недара избија пара. Зато од Тодорове суботе људи верују да их очекује топлије време. Празник пада прве суботе Васкршњег поста, а праћен је са пуно песама. У некима од њих се прича о томе како светитељ обилази поље. Пре тога он „кове коња на ливади зеленој", а његова сестра стоји уз њега и додаје му златне клинове и сребрне плочице да би потковао доброг коња, а још му и поручује да обиђе цело поље и набере росно цвеће.

На Тодорову суботу скоро све обредне радње циљају повећање плодности кобила. На тај дан жене су месиле, па и данас понегде месе погаче у облику коња или поткове, поред осталих традиционалних обредних хлебова. На Тодорицу дели се кувани кукуруз, кувана пшеница, грашак. Док деле кољиво жене њиште, рже или скакућу, изигравајући понашање коња. И све се то чини за повећање прираста коња и плодности жена.

Почетком ХХ века, у једном селу недалеко од града Смољана, у јужној Бугарској, етнограф Димитар Маринов је описао занимљив локални обичај који се зове бекање. У петак пред Тодорицу жене су у зделу сипале грашак, заливале га топлом водом и стављале пред икону. Ујутру на Тодорову суботу, после литургије „домаћица би запалила свећу и носећи је са собом отишла пред икону, узела би зделу и поделила по неколико зрна грашка свакоме од укућана да их поједе“ – пише Маринов. Потом би домаћица узела прегршт грашка, бацила зрна у висину и док она падају на земљу она би изрицала благослов за сваког укућана, за краве, кобиле, за све домаће животиње. Уз то би бекетала, па се зато и обичај зове "бекање". Од зрна попадалог грашка момци су правили бројанице и стављали их на капу, док су девојке правиле ниске у облику наруквица и огрлица и носиле их током целог празничног дана. У Софијском крају био је обичај да се у цркву однесе кувани кукуруз, да га свештеник прекади, затим су га разбацивали по земљи, а деца су га покупљала. И то се радило са жељом да коњи буду здрави.

Током целе недеље уочи празника се држи строги пост, а жене не смеју да се баве ручним радом. „Док траје ова недеља Тодорова, не једе се, не пије се, не преде се, не ткаје се, не кроји се, не шије се …“

У народној представи Свети Тодор је покровитељ животиња које пољопривредници сматрају наметницима. Такви су рецимо кртица, миш, змија, вук. Некада су жене разбацивале кукуруз у баштама како би очувале биљке од кртица. А мушкарци су јурили на коњима у пољу јер се веровало да тамо где коњи изгазе земљу, кртица је неће ровати.

У новој одећи су на Тодорицу млади мушкарци ишли ван села да се утркују коњима, а те трке се у Бугарској називају кушије или надбрзване. У тим такмичењима су учествовали махом млади ожењени мушкарци, а ређе момци. Сматра се да је ред свако ко има коња да тог дана оде на трку. Мушкарци су коње китили венцима здравца и кукурека. Извођење коња до места трке је и данас свечани ритуал праћен пригодним песмама и инструменталним мелодијама. По завршетку такмичења сви се скупа враћају у село а коњ-победник предводи поворку. Некада су девојке и момци играли велико коло, окруживши коње и јахаче. Празник се завршавао у кући власника најбржег коња. И данас многи Бугари негују традицију прославе Тодорове суботе. Имендан славе они који се зову Тодор,  Тодорка, Теодор, Теодора и др.

Превод: Ана Андрејева

Фотографије: БГНЕС