Насиље и злостављање у школи представљају сталан проблем који примећујемо тек кад неко дете страда и мало се дигне бука у медијима. Последњи пример ничим изазване агресије у школи био је случај са 11-годишњом девојчицом коју је вршњак шутнуо у стомак у Софијској 52. школи након чега је ученици позлило и два сата након тога је преминула од повреда унутрашњих органа. Ово је трагедија коју не можемо избрисати премештањем кривца у другу школу у којој ће, вероватно, наставити са недруштвеним понашањем. Да буде искључен из школе такође није добра идеја, јер га та мера неће променити, нити ће га преваспитати, али ће га зато можда претворити у особу којој је друштво окренуло леђа…

Забрињавајућа и тужна је статистика према којој, насиље, а посебно оно у школи, расте. Проблеми у породици, несигурност, недостатак поштовања и признања за њихове успехе су најчешћи узроци за агресију међу ученицима. Због тога је потребно да свака школа има психолога који ће радити на превенцији насиља и очувању физичког и психичког здравља деце. Који су начини за то, питали смо Надежду Стојчеву, директора Фондације „Асоцијација Анимус.“

„Превенција не сме бити само разговор пун забрана. Потребно је разумевање. Као прво, децу треба питати какав их проблем мучи. Затим им неко треба објаснити како да изађу на крај с тим како би им се пружила адекватна подршка и помоћ. Пожељно је да се све то уради у раном узрасту да би било довољно времена за промену. Уједно с тим, потребно је да се проблематичној деци, која долазе из породица у којима је агресивност облик комуникације, посвети потребна пажња и пружи помоћ. Не треба да их местимо из једне школе у другу. Сви треба да покажемо разумевање за проблеме те деце.“

Асоцијација је разрадила програм који је намењен деци различитог узраста. Први део програма је назван „Зипијеви другови“ и садржи часове за децу старости 5 до 7 година. На њима малишани уче колико је лако увредити некога, изгубити пријатеља или га учинити несрећним. Стога је потребно да схватимо моћ и смисао речи које изговарамо јер управо оне нас удаљавају или зближавају. У току је израда програма усмереног на децу узраста од 9 до 11 година. Програм се зове „Јабука,“ а главни циљ му је да завири у унутрашњи свет детета. Трећи програм ће ученицима између 15 и 18 година помагати у решавању проблема карактеристичних за њихове године.

Страх је главни фактор који жртву спречава да отворено говори о свом искуству. Због тога најчешће ћуте и трпе. А у основи насиља је неколико митова један од којих је да је агресија једини могући исход неких ситуација или да свако дете само тражи повод да испољи своју лошу страну. Сваки човек у себи носи добро и зло, битно је којој страни ћемо се приклонити. То зависи од васпитања и примера који му дају родитељи. У неким случајевима, грешке које правимо као родитељи могу да буду фаталне за будући развој и реализацију деце. Треба да разговарамо са њим и да им помогнемо да лакше преброде кризе кроз које пролазе. У супротном ризикујемо да их изгубимо, а то је опасно како за њих, тако и за нас.