Има људи који свој службени дуг схватају као мисију и неће бити претерано да кажемо да су они будиоци наде и вере у добро. Један од њих је директор школе у селу Бел камен код града Јакоруде на југозападу земље. У његовој школи децу уче саосећању и љубави, из учионице малишани виртуелно путују и обилазе свет и својим примером показују свим становницима из оближњих насељених места да је образовање један од најбитнијих циљева.

Кад је 2009. године именован за директора школе у селу Бел камен, професор хемије и биологије Алиш Вакљов је схватио да треба да преузме улогу предузетника. Због система „новац прати ученика“ ова мала школа је осуђена на сиромаштво, али нови директор није хтео да се помири с тим, нити да седи скрштених руку. Почео је да истражује по интернету и пронашао је решења која су преокренула судбину школе. Први корак је био да конкурише по програму Корпус мира како би у село послали волонтера наставника енглеског језика, а други – да фондацији „Америка за Бугарску представи пројекат опремања модерне компјутерске лабораторије.

Тако је на две године у село допутовала добровољка Сузи Роу како би децу и одрасле подучавала свом матерњем језику. Зарађеним новцем је обновљена школа и опремљен вишенаменски компјутерски кабинет са 13 места, интерактивном таблом, мултимедијом, покретном белом таблом, аудио системом, LED телевизором и видео-камером.

„Имамо брз и стабилан интернет захваљујући коме деца лакше упознавају свет, каже Алиш Вакљов. – Наравно, као једна сиромашна и мала школа немамо довољно мапа света, а оне које користимо су дотрајале и неупотребљиве. Али зато у виртуелном простору можемо пронаћи коју год карту света желимо, тамо има едукативних сајтова и портала, користимо видео лекције, решавамо онлајн тестове на интерактивној табли, налазимо ствари које не можемо да направимо због недостатка материјала, као што су, на пример, хемијски експерименти. Као да смо у биоскопу.“

Тренутно у школи „Неофит Рилски“ има 40 ученика од првог до седмог разреда који уче у спојеним разредима. Алиш Вакљов каже да учитељима није лако да на часу раде са ђацима различитог узраста. Али сав уложени труд вреди, јер по његовим речима, знање деце је високо оцењено у гимназијама у суседним градовима. А свој успех донекле дугују напорима америчке добровољке из Мировног корпуса коју је читаво село прихватило раширених руку и која је постала извор нових знања за све мештане:

„Од ње смо научили да није довољно само да одржиш час, да провериш домаће задатке и некако да прође време, прича директор. „Схватили смо да ученици треба да имају више ваншколских активности – у поподневним сатима, на пример, у тематским радионицама и клубовима. Научила нас је да морамо стварати разлоге, у добром смислу те речи, како би родитељи чешће долазили у школу, да се стално интересују шта се дешава са њиховом децом, те да и сами постану део школе. А то се подудара и са мојом идејом.“

Због тога је школа широм отворила своја врата свим мештанима који такође користе компјутере.

„Мој највећи сан је да школа постане центар заједнице и чини ми се да смо га већ остварили, каже Алиш Вакљов и додаје: „Осим школе, у селу немамо другу установу која да образује и васпитава. Нема библиотеке, нема читалишта, нема интернет кафића, нема позоришта, нема биоскопа, имамо само школу у чијем је дворишту дечји вртић. Сан ми је да удружимо своје снаге, јер ми, у ствари, заједничким радом градимо будућност Бугарске. И у свему томе је улога родитеља посебно битна. Без њихове подршке неће бити користи од школе, неће бити постигнути циљеви образовања.“

Директор је убеђен да ако нема школе половина деце у селу ће остати неписмена као што су најстарији житељи Белог камена. Стога је он одлучан да његова школа буде уписана на листу заштићених школа како би спречио њено затварање. И кандидоваће је сваке године, све док не успе.