Беле покладе обележавају се завршног дана Сиропусне недеље - последње припремне седмице пре почетка Васкршњег поста у току које се не једе месо, али је дозвољена употреба јаја, млека и млечних производа. Током ове последње недеље пре Великог поста људи су се дружили и веселили, играла се кола, везиване су љуљашке, јер док траје пост, није дозвољено да се приређују весеља и тако све до Васкрса. На Беле покладе, које се још зову Прочка, јер се тог дана опраштају свађе и увреде, синови и кћери обилазе родитеље, а младенци кума - носе им неки поклон и траже прочку да би могли да часно започну пост. Велике породице се окупљају и млађи чланови ритуално траже опроштај од старијих, а затим се улоге мењају па млађи опраштају старијим људима. Обично се каже "Опрости ми,...", а одговара – "Нека ти је просто, ...". Овај обичај је важан део припрема за Васкршњи пост и доприноси оснаживању породице.

Поред традиционалних гибаница, погача и разноразних јела са сиром, млеком, маслацем и јајима, на Беле покладе на трпезу се обавезно служе кувана јаја и бела алва. За овај празник везан је и обичај "ламкање" - хватање зубима обешеног јајета, а понегде беле алве.Обарено јаје или парче беле алве привеже се концем о таван или о оклагију, па се заљуља, а домаћа чељад га хвата зубима, без употребе руку. Ово својеврсно утркивање изазивало jе много смеха и весеља.Веровало се да ће онога ко успе да први ухвати зубима јаје или алву током целе године пратити нарочита срећа и да ће бити здрав.

У неким местима у јужној Бугарској у Сиропусној недељи крећу тзв. кукерске поворке. Маскирани мушкарци познати као "кукери" обилазе куће, изводе комичне сцене и благосиљају домаћине уз жеље за здравље и берићет. Широко је распрострањен обичај паљења ватре на Покладе. Цуре су око ватре играле коло, а момци су је прескакали да би били здрави. Некада су у неким крајевима Бугарске момци бацали запаљене стреле у двориште своје драгане као израз својих осећања... Сви су могли да виде где ће завршити пут ових ватрених порука. Ујутру би девојке стасале за удају заједно са својим родитељима пребројале стреле. Сматрало се да је девојка којој је стигло највише тих љубавних порука најчеститија. Тешко девојци у чије двориште није пала ниједна стрела.

Песме у којима се пева о бацању стреле често имају скоро исти сиже – момак баца стрелу и каже својој драгој да спреми „танке дарове” јер ће послати сватове. У то време сватови већ стижу девојци и у дворишту њене куће везују коње испод жутих дуња или црвеног ружичњака. За сваког свата има по једног дара – само ће "стари сват" добити два.

Превод: Албена Џерманова