Бугарска је благословена земља, богата природним лепотама, са разноврсним рељефом … Како све то изгледа посматрано са висине? На ово питање одговара албум „Бугарска из птичје перспективе“ фотографа Александра Иванова. Кроз објектив он приказује лепоте Бугарске погледане с неба. Боје се преливају једна у другу и чини вам се да је пред вама шарени ћилим у коме се огледа вештина искусне ткаље. Није случајно што су слике Александра Иванова импресивне – за њега је фотографија „љубав и страст, начин да изрази себе, који се током година претворио у начин живота“. По образовању је хемијски инжењер, са 35 година је променио професију. „Рећи ћу само да ми уопште није жао. Доста времена је прошло док схватим да треба радити са срцем, душом и жељом“.

Он нам прича о другом тому албума „Бугарска из птичје перспективе“ који је недавно изашао из штампе:

„Нисам планирао да снимим слике за други албум, али сам задњих 7 година облетао непознате просторе. У лету у тандему учествујем са искусним пријатељима пилотима, углавном параглајдером. Снимио сам видео материјал који ми је омогућио да издам овај други том са 215 фотографија. Начињене су изнад 10 природних и 3 национална парка природе. Летео сам поред тога и изнад Добруџе, у подручју Белена, Никопола, Дунава, родног Казанлачког краја, јужне обале Црноморја.“

Према Александру Иванову „Бугарска из птичје перспективе понекад изгледа дивно, а понекад тужно“. Летове планира унапред, а циљ му је да различите локације прикаже у различитим сезонама. Сећа се како је у пределу Пирдопа летео изнад „7 депонија јаловине и шљаке и изнад 3 огромна ископа земље. Крајолик из ваздуха изгледа као насликан, а истовремено ниво радијације десетинама пута премашује ниво радијације у Козлодују где се налази бугарска нуклеарна централа.“ Чак и на тим фотосима снимљеним изнад девастираних предела, нијансе се пресијавају и оцртавају чудновате контуре које плене.“

Питамо Александра Иванова одакле Бугарска изгледа лепше – посматрана са висине или са земље:

„Обе перспективе снимања су потребне да би се приказале лепоте сваког краја. „Пирин – чаробна планина“, албум који сам издао пре три године можда је добар пример како треба приступати да би се стекла боља представа о месту и времену, а такође и о људима. Гледан одозго човек изгледа сићушан, премали  усред природе која нас окружује. Али посматрано одоздо ствари изгледају другачије.“

Да ли је тешко правити фотографије у лету?

„И тешко је, али истовремено и лако. Било је време када сам имао по десет кадрова на једном филму, а стављање новог филма у апарат ми је одузимало више времена од самог снимања. Дигитална фотографија је све то променила. Тешко је да за делић секунде компоновати слику, снимити кадар и довољни број дупликата. Изнад планине Пирин, у лету који је потрајао сат и 50 минута на температури од минус 20 степени Целзијусових било је тренутака када нисам осећао своје смрзле прсте, премда сам био навукао два пара рукавица. Летети на висини од 4.500 метара у отвореном параглајдеру је екстремни доживљај.“ 

Жеља Александра Иванова је да фотографише „без монтажа и измишљених боја.“ „То ми је принцип у раду којег се увек држим Не правим монтаже, нити имам жељу за то. Богатство природе ми је довољно.“ Питамо га да ли на његовим сликама видимо праве боје Бугарске, а он признаје: „Када снимам дигиталном техником није могуће да не обрађујем кадрове.. Настојим да не мењам боје. Црвенкаста нијанса је баш таква какву соланама придаје морски рачић артемија (artemiasalina) када довољно нарасте и обоји слане базене.“

За своје будуће планове каже: „Покушавам да на нови начин погледам на Странџу, ту бајну и магичну планину. Хтео бих да у своје фотографије уградим значајније људско присуство, да овај предео прикажем на пригодан начин и са неба, и са земље. Занима ме такође и Добруџа, на североистоку Бугарске.“