Најбитније за једно дете је да оно одраста здраво, срећно, вољено и безбедно. Али све те наизглед сасвим обичне ствари су недостижан сан за децу чија је судбина одредила да остану без родитељског старања. Ту децу цео живот прогањају осећаји губитка, неуверености, очаја и беса, пошто их друштво сматра различитим. То их тишти, озлобљује, а понекад их тера да прекрше закон. Разлози за напуштање деце су бројни: лоша материјална ситуација, нежељена или неочекивана трудноћа и др. Тако се у домовима за незбринуту децу нашло на хиљаде малишана који много раније сазревају због тога што су приморани на то. Шта се догађа с њим кад одрасту и како се прилагођавају реалном животу ван институције? Фондација „Корак за Бугарску“ је једна од организација која се посветила мисији да нађе одговоре на сва та питања. У интервјуу Радију Бугарска оперативни директор Фондације Јордан Пенев је рекао:

„Основна делатност Фондације је координација мреже ментора који се индивидуално баве младим људима који имају мотивацију за даљи рад и развој. Наша улога је да повежемо одговарајућу младу особу са ментором који ће му помоћи да нађе своје место у друштву. Наравно, у разговорима они често мењају своје мишљење. Тако, рецимо, кад схвате шта заправо представљају економија или право, они се преоријентишу. Добро је што располажемо једном широком мрежом ментора јер су нам ментори са искуством у многим областима, тако да увек имамо решење.“

Разговори са менторима су од посебне важности за развој потенцијала младих људи из домова за децу без родитељског старања. Потребно је да само неко поверује у њихове способности, те да им улије снагу и веру да ће успети.

„Често почињемо да радимо са младим људима који већ имају проблем са интеграцијом у друштво, који су постали жртве дискриминације у школи – због одсуства родитеља или другачијег порекла. Циљ нашег менторског програма и обука је да их укључимо у друштво.“

Јордан Пенев је завршио Амерички колеџ, а након тога и основне академске студије биологије у САД. Учествује као волонтер у различитим хуманитарним акцијама у Бугарској, САД, Исланду, Великој Британији, Источној и Јужној Африци. Каже да је много тога научио на различитим местима која је посетио, али једно је заједничко између њих – сваког дана, без обзира на то где, некоме је потребна помоћ. Некима је потребна морална подршка, другима медицинска помоћ која, без обзира на то што је исконско људско право, у неким деловима света је луксуз. Нема већег задовољства од тога да видиш осмех непознате особе којој си пружио руку подршке. Поклонио си одећу или играчке деци без родитељског старања или си примио у свој дом напуштено дете. То су мали гестови емпатије који нас чине бољим. А деци без родитељског старања је потребна љубав и топлина, подршка читавог друштва.