Ниво живота у Бугарској је најнижи у целој Европи. И то није од јуче, већ је одавно познато и управљачима, и управљанима, и синдикатима, и политичким партијама. У зависности од идеологије коју бране и својих економских убеђења, различите владајуће гарнитуре су последњих скоро 30 година покушавале – са веома наизменичним успехом – да доносе мере у циљу повећања доходака Бугара и побољшања квалитета живота. Једни су се држали неолибералне тезе да свако добија толико колико је израдио. Други, пре свега левица, су стављали акценат на неопходност помоћи јавним новцем што је могуће више људи.

Последњих година на власти су биле две владе под вођством Бојка Борисова, лидера десноцентристичке партије Грађани за европски развој Бугарске (ГЕРБ). С обзиром на економску и финансијску политику тих влада нема места за сумње да је он присталица чишћих облика тржишних односа на тржишту рада, тј. да држава интервенише што је могуће мање у социјалној сфери. За рачун тога у први план су избили скупи пројекти изградње ауто-путева, путева, гасовода и гасних конекција, те других инфраструктура за чије су финансирање коришћени и основни државни ресурси. Док социјално угрожени, сиромашни, болесни и стари људи неће по добром запамтити две владе Борисова.

Али су, на крају крајева, проблеми око све драстичнијег осиромашења већег дела Бугара утицали на резултате одржаних у новембру председничких избора, када је, на изненађење владајуће гарнитуре, па и социолога и политиколога, победио Румен Радев – кандидат кога су подржали социјалисти. То је, с једне стране, оснажило левицу и амбицирало је да наступи боље на предстојећим превременим парламентарним изборима. С друге, доказало је да ма колико корисни и потребни били инфраструктурни пројекти Борисова, Бугари „не једу асфалт“, како иронично подмећу критичари његове политике.

Предизборна кампања за парламентарне изборе још увек није званично започела. Али су обе основне партије – БСП и ГЕРБ –пожуриле да израде и представе јавности своје економске и социјалне програме, који се скоро у потпуности поклапају. Ако се човек потруди да их прочита, рећи ће да је дошао крај мукама сиромашних Бугара и ускоро ћемо сви бити засути парама – примаћемо веће пензије, плате, одштете и помоћи. Главно мимоилажење које се крије иза тог привидног заједничког става опонената јесте да ли треба да трошимо огромне резерве државе и сталне вишкове у буџету за људе или за асфалт, сликовито речено. Синдикати инсистирају издвојити новац за домаћинства, послодавци пак су категорично против реализације џиновских инфраструктурних пројеката јавним средствима.

Шта ће се десити на предстојећим изборима нико не сме ни да прогнозира, јер су процентне разлике у социолошким истраживањима занемариво мале. Међутим, већ је јасно да је у Бугарској покренут левичарски талас социјалније оријентације и саучешћа према обичним људима. На жалост, то смо већ доживели. И тада је левица дошла на власт али се и упропастила и није направила скоро ништа за благостање и социјалну једнакост, чак напротив: своје је учинила богатијим, а сиромашне – сиромашнијим, како кажу многи аналитичари.