Када те другови „неколико непролазних имена – са неба прате, ти сећаш се неостварених сусрета и пропуштених вечери.И сањаш да још једном с њима попричаш и да са осмехом, у лепом друштву дочекате јутро“.

Николај Кучков дочекује песнички своје другове чију је пролазност ухватио у цртежима, шаржама, портретима. У пловдивској галерији ликовних уметности се састају Димитар Киров (1935-2008.), Георги Божилов – Слон (1935-2001.), Георги Бојаџијев – Бојаџана (1933-2013.), и као да је поново петак те сви скупа седе у амблемској кафани која носи име њиховог омиљеног родног града. Да би доживео са њима још један тренутак Николај Кучков представља своје портрете великих пловдивских уметника прошлог века.

„Понекад пишем, мада не претендирам да сам прави писац. Текст једноставно показује шта осећам према мојим пријатељима којих више нема – прича сликар. – Али ја и даље разговарам са њима, те ме због тога нешто натерало да приредим ову поставку. Она није сентиментална, већ емотивна. Можда зато што смо пуни неостварених сусрета.“

Онда некако лаконски покушава да представи њихове безбројне кафанске лакрдије петком.

„То је једноставно трен постојања с друговима и ништа више – трен подељености. Ми нисмо пуно причали о уметности, чак можда уопште нисмо. Али је било много џумбусања и теферича. Такав нам је био стил – у кафани весели, у атељеима – продубљени и озбиљни.“

И тако је између шала и вина Николај Кучков цртао шарже. Међу њима је и онај Нача Културе – Атанаса Крстева који је препородио Старински Пловдив. „Он је био веома духовит, знао је да се понаша озбиљно, а у ствари је волео шале, а био је и веома интелигентан“, сећа се Николај Кучков и наставља своју причу:

„Димитар Киров пак је добио од папе Јована-Павла Другог ордени ја сам направио смешну карикатуру – како он седи на папском престолу с тијаром на којој сам уместо крста ставио палету с четкама. А текст испод ње је гласио: „Димитар Киров добио орден од папе и постао папа сликара“. Он се императивно понашао према свим људима, али је са својим пријатељима био шаљивџија. Георгија Божилова пак сам насликао и додао текст:In memoriam. Он није био добар за шаржу, јер је пре личио на анђела, исто као и Цанко Панов. Ми смо били велики пријатељи, али су њих двојица била посебна ствар. Имам и добар, озбиљан портрет Бојаџана. Он је волео оружје мада никада није био у војсци. Ја сам га насликао с митраљезима, аутоматима, кацигама. Али је све то претежно за људе који су познавали те велике уметнике и њихов карактер. Иначе за мене они су и даље живи, њихова су дела жива и подсећају нас на своје ауторе, као да је време стало.“

Свако од њих има личну животну причу и свој властити пут. Али је само Николај Кучков имао срећу да учи од познатог кубанског сликара Серванда Кабрере Морена, код кога је провео неколико дана. Касније у знак поштовања ка великом мајстору кичице израдио је портрет у његовом стилу.

„Ја не сликам и не пишем свакодневно, каже Кучков. Мада неки људи свакодневно „ору њиву“. А ја седим на извору. Када падне велика киша вода тече мутна. Ја чекам да дође бистра и тек тада попијем неки гутљај. Ито је то.“

Самосвојан уметник Николај Кучков већ је постао део пловдивске атмосфере својом бакином македонском капицом, увек праћен јазавичарем Чоком – у животу и у уметности: Ја и мој пас, две старе душе, и у ништавилу ће бити исто – ја са чашом у руци, он поред мојих ногу.