Много пре него што су у чаробном свету Харија Потера почели играти квидич, становници једне мале општине су разбили већ досадна и строга правила и границе у фудбалу. Они су се јашући своје дугоухе копитаре упустили у једну несвакидашњу забаву – играње „магарећег“ фудбала. Штета што их још нису укључили у енциклопедију куриозитета – а требало би, ако је Гурково једино место на свету где цар фудбал лежи пред ногама копитара. Смештен у Долини ружа град Гурково је познат по гајењу миришљавог цвећа које, наравно, краси сваку кућу у том крају. Али пошто је ово прича о магарцима, предлажемо да мало завиримо у Музеј магарца. Јесте, добро сте чули, Гурково привлачи радознале туристе једним од симбола града – дугоухим створењем упечатљивог профила и са душом филозофа. 

„У музеју посетиоци могу видети предмете везане за узгој и употребу магарца за различите намене, а исто и оригиналне експонате – од оруђа за рад до предмета коришћених у свакодневном животу и других ствари, прича кустос музеја Катја Стојанова. – Неки од њих датирају из 19. века као што су самари, ремени за узенгије, бисаге, рало. Исто тако су изложени и прстени, крчази, наћве, женске ношње, пешкири. И, да, имамо и препарираног магарца.“

Музеј је своја врата отворио 2014. године након што је Општини одобрена европска субвенција. А у предисторији је био рали запрежним колима који је по први пут организован далеке 1971. године. Тада су тројица младића из Гуркова колегиницама с факса обећала незаборавне доживљаје у родном граду. Тако се родила идеја о трци магараца. Сањали су како ће запрежним колима отићи у Париз, али због затворених граница нису остварили свој сан. Временом су се мештани заљубили у ту врсту забаве коју су назвали „биорали“ и сваке јесени су се са својим магарцима окупљали на градском стадиону. Али је из нама непознатих разлога доласком демократије такмичење престало да се одржава – и тако до 2005. године када је традиција обновљена. 

„У трци могу учествовати апсолутно сви који имају магарца и запрежна кола, без старосних и полних ограничења. Није дозвољено коришћење алевих паприка и пуштање коњских мува пошто се оне сматрају неком врстом допинга, рекла је Катја Стојанова. „Пре него што почне трка, проверавају се зуби, копита и рад срца магараца. Такмичари се такмиче и у дисциплинама најлепше украшена запрежна кола, брзо упрезање и распрезање, тзв. гола трка (без самара) и др. Игра се и „магарећи“ фудбал – учесници јашу свог љубимца и ногама покушавају да достигну лопту и дају гол противнику.“

Нажалост, ове јесени се по први пут људи и њихове животиње нису окупили из једног јединог прозаичног разлога – магарцима прети нестанак. „Не знамо хоће ли се догодине окупити довољно животиња за одржавање трке,“ коментарише кустос музеја. Сама Катја, након што је провела шест година у иностранству, вратила се у град који јој носи радост, али и мало носталгије. „Још увек се са тугом сећам своје магарице Марусје из детињства – била је велики инат, али и издржљива и са властитим мишљењем, дакле, типична магарица.“ Данас Катја Стојанова сматра да је магарац животиња коју потцењујемо, а понекад добије и батине због свог ината. „Требало би да се бринемо о њему, да га не занемарујемо и чувамо пошто је врста којој прети изумирање,“ рекла је Катја Стојанова.