Када је у питању оружани отпор против комунистичког режима, наметнутог после преврата, Бугарска не чини изузетак међу државама у сфери утицаја Совјетског савеза. Шта више, неки од њених грађана су се први са оружјем у руци дигли против стаљинистичког модела управљања, устоличеног после окупације земље од стране Црвене армије и насилне смене законите владе. И то се догодило много пре избијања Mађарске револуције 1956. или периода политичке либерализације у Чешкој познатог као Прашко пролеће. Међутим о акцијама покрета храбрих бугарских горјана прећутава се и данас. Овај део новије историје земље није нашао место у бугарским уџбеницима и чини се да није остао у сећању нације. И мада је дуги низ година чињеница о отпору горјана заташкавана, она је изашла на видело дана, зато што истина увек отвара очи и подстиче на тражење правде.
„За вас више неће бити милости. Каквом мером мерите, онаквом ће вам се мерити.” Овим речима Герасим Тодоров, командир Шестог Пиринског одреда, писмом упозорава комунисте у селу Влахи да народ неће више подносити убиства, пљачку и злодела црвене власти. 1947. г. он је основао илегалну групу у Пиринској Македонији, која се својим акцијама одупирала насилној македонизацији и политици Бугарске комунистичке партије (БКП) у том крају. Пример легендарног Герасима није био изолован – од 1944. г. до 1955. г. у целој земљи борило се око 600 горјанских чета. И пошто су уточиште налазили у шумама ("горите" на бугарском), они су себе назвали горјанима.
„Махом су то били сељаци којима је одузето земљиште – каже Атанас Кирјаков, аутор јединог документарног филма о горјанима. – То је један од највећих злочина комунизма у Бугарској, јер је тако прекинута пупчана врпца сељака са земљом. Из књижевности знамо да је овде брат брата због парчета земље убијао, а када прода једну-две њиве сељак је могао да плати школарину деце за високо образовање.“
И пошто је насилно одузета земља била заједнички бол, мештани су помагали горјанима тако што су им давали храну, пружали склониште и скривали их од власти. О начинима на које је власт реаговала видно је из једне-једине чињенице – одреду горјана од 80 чланова у Сливенском делу Старе планине она је супротставила војску од више хиљада припадника.
„У документима су видни страх и паника власти, умишљајна дискредитација људи иако за њих нема никаквих чињеница као и стална смена метода њихове ликвидације. Ови документи су згражавајући, они су стравичнији и од прича преживелих горјана – сећа се о свему што је прочитао у архивима Државне безбедности филмски редитељ. – Систем се ослањао на страх, невероватно лицемерје и “генијалну”, језуитску тактику да људе претвара у стадо. Живели смо у држави за коју је било карактеристично сивило – зграде су биле сиве, одећа је била лишена колорита, начин мишљења је био једноличан и сви су морали понављати оно што је политички врх настојао да им утуви у главу – ма да су се они на врху такође бојали једни других...“
Обрачун је суров и беспоштедан – већина горјана је погинула у борбама, други су осуђени на смрт или затворску казну, а трећи су послати у логоре. Све више људи је постајало свесно да је ова борба осуђена на неуспех, а обећана помоћ Запада је остала само на речима. Све учесталије су биле издаје не само зато што је то ионако карактеристично за читаву нашу историју него се овде може дати и конкретно објашњење – режим је неке своје људе прогурао међу горјане да би разбио њихове редове и пољуљао увереност у победу. Данас је горјански покрет на добром путу да први пут званично добије признање као оружани покрет отпора против комунизма. Очекује се да председник државе постхумно награди 30 командира таквих одреда медаљом „За грађанске заслуге”. Да ли ће њихова част бити у потпуности рехабилитована? Ево шта о томе мисли Николај Панков, чији је отац Панко Панков снабдевао оружјем горјане у Сливенскм делу Старе планине.
„То је иницијатива достојна хвале. На жалост имена жртава остају непозната, а њихови посмртни остаци нису сахрањени онако како то традиција каже, а многи људи, укључиво њихови наследници и даље ћуте. Слично мом оцу који је заједно са другим преживелим учесницима покрета горјанског отпора, однео своју тајну у гроб. Био бих радостан ако се о епопеји горјана почне говорити истинито, уз навођење веродостојних чињеница, уз нужно поштовање према тим људима који су се латили оружја да би одбранили земљу и род. Комунизам није никоме опростио. Зато је наша дужност да очувамо успомену о горјанима, првим који су кренули у оружану борбу против наметнутог режима – много пре Мађарске револуције и Прашког пролећа.“
Превод: Ана Андрејева
Бугарска православна црква и њени верници 1. октобра обележавају празник Покров Пресвете Богородице као помен на црквени догађај када се Богородица током богослужења јавила окупљеном народу. То се десило на данашњи дан 911. године, за време цара..
Пре 26 година, 30. септембра, на иницијативу Бугарске православне цркве (БПЦ), у Софији је сазван Свеправославни сабор како би се помогло у превазилажењу раскола међу нашим свештенством. Упркос наговорима васељенског патријарха Вартоломеја, бугарски..
Током ископавања у великом каналу античког града Хераклеја Синтика пронађена је глава која припада статуи откривеној пре неколико дана. Пребачена је у музеј у Петричу, где ће је преузети рестауратори. „Ово лето је било јединствено“, рекао је професор..
Данас патријаршијска катедрала Светог Александра Невског обележава своју храмовну славу. Храм-споменик који је симбол бугарске престонице, изграђен..