У Бугарској има нешто мало изнад 2 милиона радника. Према различитим подацима исто толико Бугара ради у иностранству, а неки чак тврде да је та бројка већа. Испада да се већина Бугара запошљава у туђини, а не у својој домовини. Та појава има како позитивне, тако и негативне последице и аспекте.

Добро је да се запослиш у иностранству када ниси пронашао одговарајући посао код куће. То свакако редукује број незапослених у земљи. И сада већ држава не треба да ти плаћа социјалне помоћи, већ ти јој плаћаш, шаљећи импресивне своте родбини и претварајући се на тај начин у страни инвеститор број 1. Добро је такође да радећи у развијенијим у економском и технолошком погледу државама, стичеш нова професионална умећа, повећаваш општу културу, те се више-мање интегришеш у та друштва. Добро је и то да у већини случајева, независно од тога да радиш и живиш далеко од домовине, ипак чуваш свој национални идентитет, поштујеш традиције и обичаје свог народа и своју православну веру.

У иностранству раде Бугари са разноразним професијама, али су у питању махом нискоквалификовани и помоћни послови. Свакако да ту и тамо запошљавају и технички оспособљене стручњаке, па и топ специјалисте – лекаре, инжењере, менаџере, научнике, бизнисмене. Другачије речено, по правилу Бугари у иностранству пристају на рад каквог се тамошњи грађани не би латили – реч је о пословима за које се плаћа мало, нису престижни, не траже неку посебну квалификацију или вештине. Али због огромног јаза у нивоу и стандарду живота код нас и у развијенијим земљама, чак су и те непожељне професије тамо боље плаћене, него ли престижне  позиције у Бугарској.

Свему томе можемо додати и друге позитивне учинке извоза бугарске радне снаге. Тренутно, међутим, у први план као да избијају само негативне последице те радне емиграције, тог истицања не само мозгова, него и радне снаге средњег и ниског нивоа.

Репрезентативна у том погледу су недавно објављена два истраживања о најтраженијим професијама у земљи и тржишту рада. Оба јасно и категорично сведоче да око 70% послодаваца осећа „глад“ за техничарима, возачима, рачуновођама, собарицама и конобарима, којих на домаћем тржишту рада једноставно нема, сви су они ван Бугарске. Треба да додамо и лекаре, али је то сасвим логична последица тврдњи 60% апсолвената медицинских високих школа да одмах чим узму диплому хватају први авион за иностранство.

Постоји још једна забрињавајућа чињеница везана за миграцију радника. То је демографска криза. Бугарско становништво стрмоглаво се отапа и застрашујуће застарева. Из године у годину опада наталитет, а они који су у најбољим годинама да имају децу, напуштају земљу. Бугарска се претвара у државу старих и болесних особа којима неко ипак треба да зарађује пензије и да о њима брине. У ствари сада један запослени ради за једног и по пензионера. Истина је такође да су пензије буквално мизерне и понижавајуће, недовољне чак ни за лекове, а перспектива је још мрачнија.

Немало држава Европске уније се пре година суочило са сличним бугарским проблемима – и Италија, и Шпанија, и Португалија, и Грчка. Данас оне већ привлаче радну снагу из иностранства, у том броју и из Бугарске. Како је дошло до те радикалне трансформације? Очигледно да не постоји универзалан рецепт, али исто толико очигледно је да нећемо остварити добре резултате без економског раста који држава мора да стимулише на све могуће начине. Тим пре што је сада ситуација ипак много боља од оне када је Јужна Европа сматрана сиромашним рођаком, јер је Унија веома моћна и располаже ефикасним инструментима да стимулише регионални раст и превазилажење диспропорција. Управо за то постоје и кохезиони фондови, зар не!?