„Дана 5. јануара 1922. године, ми, доле наведени житељи села Негушева, у Софијској околији: Александар Цветанов, Параскева Величкова, Спас Генков, Христоско Јотов…окупили смо се у 10 часова у просторији Народне школе да бисмо основали народно читалиште...“. Овако почиње историја читалишта у селу Негушеву које је основао 31 ентузијаста. Исте 1922. године влада Александра Стамболијског је Дан народних будитеља прогласила државним празником, а 3. фебруара 1923. године Цар Борис ІІІ потписао је посебан закон о томе. Нејски мировни уговор који је потписан 1919. године, изгубљене бугарске територије после Првог светског рата, тешке репарације и окрњено достојанство изазивају очај и нихилизам бугарског друштва. Постојала је тада велика потреба за повратком националног самопоуздања.

Обележаван, заборављан и поново слављен током година, Дан народних будитеља је увек био празник бугарског историјског памћења, свести и духовности. Поред националних хероја – просветитеља и бораца за слободу, свој допринос дало је и на хиљаде незнаних књижевника и учитеља који су у тешким тренуцима народу уливали веру. Али се тих безимених хероја некако и не сећамо – чак и на дан њиховог празника. Не сећамо се оних који су се окупили у једном селу у околини Софије да би основали читалиште. 

Први од њих – учитељи Александар Цветанов и Параскева Величкова повезани су са најважнијим догађајима у новој историји села које је некада имало преко 1.000 становника. Почели су да раде сасвим млади – када су имали 18-19 година. Нису само васпитавали и образовали на стотине деце већ су створили и читалиште које је било средиште просветне и културне делатности. Сећање на ове већ заборављене будитеље покушава да врати стална експозиција фотографија, докумената, богослужбених књига и репродукција графика која је у октобру отворена у храму Свете Параскеве у селу Негушеву. Експонате је прикупио и представио сликар Михаил Танев који каже:

Пре бих рекао да данас покушавамо да вратимо дух и да испричамо о људима из оног доба. О њиховом ентузијазму, о стварима које су желели да остваре да би доказали своју припадност домовини. И када већ кажем то, морам нагласити да је за њих домовина била њихово село. За њих је појам „Бугарска“ имао широки садржај, чак би се могло рећи да је њима био и непознат, али је село било њихова домовина коју су они сваком својом радњом бранили. Имали су велику жељу да створе храм, школу. наравно, на историјском плану ствари су се другачије одвиле. Године 1882. прво је подигнута школа, а 2 године касније саграђена је и црква. Сама ова чињеница показује шта је у то доба Бугарима било најважније. Али заиста фасцинирају однос и брига свих за време градње те цркве. Сви су учествовали – неки новцем, а други радом. Хоћу да кажем и то да је у тим годинама било два основна покретача – с једне стране велику улогу одиграли су људи који су се бавили духовним стварима, а с друге – дух који долази из православља. Посебан допринос имали су млади учитељи – они родољуби, будитељи који су у своје време дали све од себе, који су своју младост посветили остварењу идеје да њихово село буде лепо, а њихова школа – најбоља.

Експозиција пружа прилику да сазнамо нешто више о делу људи који су свој живот посветили просветном раду, као и да видимо документе, старе штампане књиге и предивне литографије с почетка прошлог века које су штампане у издавачкој кући „Христо Данов“ специјално за часове веронауке. Школу и цркву у селу дели само једна ограда. Данас школа је празна и запуштена. Међутим, црква је обновљена и поново се претвара у средиште друштвеног и духовног живота села.

Њена рестаурација резултат је напора људи попут Михаила Танева. Он је један од оних несебичних, светлих личности које с поносом можемо назвати савременим народним будитељима.

Превод: Албена Џерманова