Људске руке поседују чаробну снагу да оживљавају све чега се дотакну вођене уобразиљом и љубављу. У таквим тренуцима рађају се неочекивани предмети који одушевљавају својом лепотом. А чим у њима провидимо божанствену варницу, онда је вредило чинити напоре и жртве у име Уметности.

„Било једном неки комад дрвета. Није то било неко скупоцено дрво, био је то обичан комад дрвета који се зими баца у пећ и на огњиште да се њим наложи ватра и да се угреју собе.“ Тако почиње бајка о Пинокију и као да нам каже да и сасвим тривијални материјал може да се претвори у нешто дивно. Довољно је само да му неко попут мајстора Ђепето удахне живот.

Ко зна колико је пута резбар Влад Владов својим мајсторством оживљавао комаде дрвета, бачене у шуми, негде на путу или у напуштеном дворишту? За својих 79 година живота он је видео како му из руку излети жар-птица, како му се лепо осмехује дивна бугарска девојка или пак како га благосиља домаћица која је дрвеном кашиком спремила одличну вечеру. Али се то увек тако дешава када одгонетнеш шта ти је Стваралац ставио у душу те си се њему препустио.

Међутим, ништа није наговештавало да ће једнога дана његове руке стварати слике од дрва. Изузев авиона које је изрезао као дете. Можда управо због њих дечко из ловешког села Бели Осам је уписао војну школу у Доњој Митрополији да учи за авио-инжењера. А после неколико година рада у Добричу млади стручњак је пронашао своје право признање у Крумову где му је хеликоптерски пук дао сигурност да финансијски обезбеђује своју породицу. Међутим највеће узбуђење долазило је пред вече, када је силазио у подрум који је претворио у атеље где се време буквално заустављало.

- Непосредно пошто сам започео са радом, схватио сам да ми дуборез иде од руке, сећа се својих првих уметничких покушаја Влад Владов. У Добричу сам по нешто радио, али када сам дошао у Пловдив поклањао сам дрвету много више времена. Све моје ствари рађене су из радозналости – чим нешто негде видим одмах покушавам да га пренесем на дрво. Чак сам правио целе слике. Дуборез ме је многоме научио, али је најважније то да ми дарује спокој. Када сам силазио у мој атеље нисам ни осећао како је време пролазило.

А да ли му дрво говори? Како у ствари настају радови Влада Владова?

- Прво бирам образац, а потом дрво од којег ћу радити слику, каже мајстор. За израду једне слике обично ми је потребно два-три месеца, а за мање предмете око 20 дана. Међутим, стварање већине дела захтева много труда и времена. Липа је најпогоднија за дуборез, јер је лака за обраду, односно за чишћење и матирање. Пре више година када сам неко време живео у граду Карлову, у локалном шумском газдинству је било оборених липових стабала. Тада сам набавио материјал за моје радове.

Данас је подрум мајстора пун зимнице, али се у једном ћошку још увек налазе алати којима је издељао много лепих ствари. Влад Владов признаје да његова снага више није иста као што је некад била због поодмаклих година. Међутим, праву радост и унутрашње испуњење донело му је дивљење у очима људи који су видели оно што су створиле његове руке. Мада је годинама скромно и тихо креирао чаробне ликове животиња, птица, девојака и шта све не, доживљавајући то као свети чин, уметник је тек недавно приказао публици своја дела. На изложби у галерији „Алеко“ у Пловдиву окупили су се многи његови поштоваоци који су му поклонили пуно цвећа и пажње, а пријатељи су га охрабрили речима: „Настави у истом духу!“ Ко зна, јер љубав даје крила, инспирише и твори чуда!