Пошто је вешто баратао кичицом одлучио је да се запосли као декоратер. Али га нигде нису примили. У једном од атељеа, највећем од свих које је обишао, мислио је да нема икакве шансе да га ангажују, али су га на његово велико изненађење запослили пробно. Управо у том атељеу је савладао уметност декорације до танчина. Почео је цртати златом по стаклу. У међувремену је научио како да ложи пећ што је од посебне важности за ту врсту уметности. Сећам се једног случаја о коме нам је причао. Вођен жељом да научи како се ложи пећ отац ми је отишао у један атеље. Раднику који га је учио речено је да се јави директору. И пошто је температура у пећи достигла ниво који се треба спустити јер би у супротном довео до шкартирања производа, мој отац је требало да уради нешто. Тада је на своју руку одлучио да угаси пећ. Али се мајстор брзо вратио и наљутио се како је уопште он дрзнуо да то учини. А мој тата је све до следећег дана дрхтао као лист питајући се какав ће бити резултат. На његово велико изненађење ниједан од радова није шкартиран.
Тако је постепено Георги Бакарџијев почео да црта златом, емајлом и платином по стаклу. И напредовао је корак по корак. Похађао је курс који је водио познати вајар Бурдел и предавања из историје уметности, архитектуре и уметности Византије на Сорбони. На тај начин се стално едуковао и проширивао видике. Отвара свој атеље и ради хонорарно. Као млади уметник представља Француску на сајму у Њујорку. 1930. године учествује на Светском сајму примењене уметности на којем му је додељено признање „Гран При“ и златна медаља у белгијском граду Лијежу. Освојио је и прву награду за керамику и стакло у Каиру. Ова награда му је касније послужила као својеврсна улазница на престижне форуме. 1940. године се вратио у Бугарску. Са собом је донео и велики део радова.
Негде 50-их година почео је да обилази Бугарску у жељи да облике народног стваралаштва претвори у савремена уметничка дела. Тада је обрадио 300 примерака који су касније изложени, каже гђа Бакарџијева. „Радови су му постали права сензација. За ову изложбу је одликован Димитровском наградом. У међувремену је стално нешто радио, сликао. Почео је и писати или као што је сам говорио: у социјализму човек треба да макар једном промени професију. Аутор је три књиге – „Керамика у Бугарској,“ „Ковани бакар“ и „Бусинска керамика.“ Многи његови критични радови су објављени у различитим дневним новинама и часописима. Отац ми је написао и многе есеје и песме, рекла је на крају нашег разговора Олга Бакарџијева.
Превод: Ајтјан Делихјусеинова
Фотографије: галерија "Њуанс" и Венета Николова
Прича као филмска – често кажемо када чујемо невероватну животну судбину или заплет који би лако могао да буде део филмског сценарија. Ипак, управо филм, модерном, дигитално зависном човеку, који магичне светове књига на хартији заборавља на дну неке..
Четврто национално Бијенале илустрације биће отворено данас у Троугаоној кули Сердике. Бијенале, као и претходних година, нема тему. „Главни циљ је да се ауторима пружи могућност да покажу своје најбоље радове настале у последње две године,“ кажу..
Након успеха фестивала „Ми смо деца реке“ одржаном у септембру, Фондација грађана поново улази у партнерство са пловдивским рејоном „Централни“. Овога пута повод је специјална изложба на којој су приказани дечији цртежи инспирисани природом...