Петовековна османлијска владавина на Балкану оставила је свој траг на неке наше обичаје и манире, а такође и на архитектонски облик низа градова и села. Многи хришћански храмови су били претворени у џамије, али претварање џамије у цркву редак је случај. Пример џамије претворене у цркву јесте храм Светих Седмочисленика у Софији који је до 1900. године био муслимански. Познат је као Црна џамија /Черната джамия/ због свог минарета од тзв. витошког гранита који је црне боје.

Међу грађевинама у Бугарској које представљају спој архитектонских обележја џамије и православног храма јесте црква Успења Богородичиног у селу Узунџово, у околини града Хаскова. Њена историја још увек није позната, али зато постоји доста предања која говоре о њој. Према једном од њих око 1593. године црква у селу је порушена, а на њеном месту подигнута је џамија. Била је она у саставу коначишта за путнике. Занимљиво је што за разлику од других џамија које су окренуте према југу, односно према Меки, ова „гледа“ на југоисток. Стога се и сматра да ју је градио хришћанин који се надао да ће једног дана село поново бити слободно. Осим тога, он је џамију саградио тако да она лако може бити претворена у хришћански храм.

Нешто више о историји самог места испричала нам је Росица Паскова – кустос цркве Успења Богородичиног:

У стара времена овде је постојала црква. Када су османски Турци стигли на наше просторе она је порушена. Због Узунџовског сајма на овом месту је подигнут каравансарај са џамијом. Године 1890. у селу више није било муслимана, џамија се није користила, а хришћани нису имали свој храм. 1900. године ова имовина прешла је из државне својине у власништво насељеног места. Године 1906. џамија је преуређена у хришћански храм. Једина битнија промена с архитектонске тачке гледишта јесте рушење мунаре и изградња олтара. 2007. године извршена је комплетна рестаурација храма. Обновљене су иконе и фреске, урађени су витражи.

Иконостас цркве је једини у свету на којем су глагољички натписи. Висок је он 9 метара, а дуг 14 метара. Мајстор иконостаса је столар Дарин Бошков који је решио да изобрази глагољицу зато што су богослужбене књиге на старобугарски језик преведене управо користећи то писмо. Када је дошао да види место уочио је да ту већ постоји стари иконостас рађен негде у периоду од 1913. до 1914. године. Из поштовања према старим мајсторима сачувао је неке његове елементе. Зато је иконостас пројектован на начин који ће омогућити континуитет између старог и новог. Храм је познат и по својој изванредној акустици за коју се сматра да је резултат облика просторије - подсећа на звоно.

Фотографије: Јоан Колев