Како код нас, тако и у иностранству често питају Нетка Солакова чиме се он, у ствари, бави – скулптуром, живописом или инсталацијама? На ово питање Нетко обично одговара да једноставно приповеда приче. Добар део ствари које креира служећи се изражајним средствима уметности представља заправо приче испричане безусловном искреношћу.

Вероватно неће бити претерано ако кажемо да је Нетко Солаков један од најуспешнијих светски познатих бугарских сликара који за собом има 25 година каријере. Од почетка 90-их година минулог века он приређује изложбе на неколико континената - у Европи, Азији и Америци. 1992. године је први пут учествовао на Бијеналу у Венецији. Уследила су учешћа на 3-4 бијенала у Истанбулу и изложбама у Сао Паулу, Гуанџоуу, Лиону, Лисабону, Амстердаму, Мадриду, Ротердаму. Галерија „SARIEV Contemporary” у граду Пловдиву ће бити последња станица његове изложбе овог месеца. На тој изложби је Нетко представљен у потпуно другачијем светлу – не као сликар концептуалиста него као натуриста који се враћа пленеру, сликању под ведрим небом. Управо на то је скренула пажњу и историчарка уметности Јара Бубнова:

За оне који нису упознати са радом Нетка Солакова, можемо рећи да је он сликар који је у стању да нам покаже и исприча једне веома занимљиве и помало чудне чињенице везане за наш живот. Ово је уметник који је уложио пуно труда и напора и постигао невероватан успех пошто су његова дела била изложена на свим најпрестижнијим изложбама. Учествовао је на великом броју бијенала почев од најстаријег и Венецији. Последња изложба Нетка Солакова је необична по томе што јој је наслов веома кратак – „Природа.“ То није типично за тог сликара. Најчешће још у сам назив изложбе Солаков уграђује неку интригу која лежи у основи његове приче коју ће надоградити и „испричати“ инсталације, приче којој ће опонирати, порећи ће је, а затим изнова испричати, али овога пута на један специфичан начин. Природа је једна од традиционалних тема у уметности. Али није карактеристично да се она повезује са уметником који барата језиком савремених визуелних уметности.

Према историчарима и теоретичарима уметности, сликање природе се може довести у везу са жељом сликара да нестане, да побегне, да се ослободи живота у граду и отуђења савременог града. Управо то је покушао да направи Нетко Солаков на својој изложби. У те сврхе је провео 12 дана у шетњама по централном делу Старе планине, код града Габрова, где је прешао 147 километара, а на крају сваког дана је имао по једну слику.

Он је себи поставио један веома специфичан задатак – да споји улогу сликара који припрема изложбу са задовољством човека који обожава дуге шетње у природи, посебно у нашој земљи. Ових 12 слика он повезује са својим схватањем размера, величанства, бескраја, метафорике и савршенства природе у планини. На тим цртежима, без обзира на жељу да се прича једино и само о природи и пријатним стварима, одједном реалност и живот подсећају на себе на бруталан начин. Поред лепих призора, уметник скреће пажњу и на оне ствари које га излуђују. У таквим тренуцима, свестан тога да четкица није довољна, он посеже за речи. Јер она није била само у почетку као реч Божја него може да буде и псовка или виши облик изражавања емоција. С моје тачке гледишта, занимљиво је то што је изложба посвећена Бугарској, природи, она „прича“ о вештинама сликара, о његовим радовима. С друге стране, она је веома забавна, савремена, невероватно критична према свима нама, нашим односима, према ономе са чиме волимо да се поистовећујемо заборављајући да поред ужитка треба да имамо и неке изграђене одговорности.

Тако гласи порука последње изложбе авангардисте Нетка Солакова, који се 2009. године нашао међу сто најутицајнијих савремених мајстора кичице на годишњој листи Кунсткомпаса коју је објавио Managermagazine.А који су нови уметнички изазови и поруке сликара тек предстоји да видимо.

Превела: Ајтјан Делихјусеинова
Фотографијe:SARIEV Contemporary Gallery и лична архива