„Поподне једне идеологије“ је назив изложбе која прича о блиској прошлости наше земље, а део је серије „Друго око,“ покренуте на иницијативу Софијске градске уметничке галерије. У склопу те иницијативе галеристи сваку другу годину позивају гост-кураторе који нису историчари и теоретичари уметности или сликари. Главни циљ је да се они упознају са фондом Галерије, те да предложе неку тему за пројекат. Тако су били позвани да израде свој пројекат донедавни председник Савета за електронске медије Георги Лозанов и познати писац Георги Господинов. Галеристи су са њим радили годину дана да би успели да прегледају фонд на основу којег да предложе своју тему. Све је то резултирало приређивањем изложбе „Поподне једне идеологије.“ Ево шта је с тим у вези испричала Аделина Филева, директор Софијске градске уметничке галерије:

„Циљ нам је био да представимо све оно што следи по завршетку радног дана. Дакле, у фокусу није радник који је постављен на пиједестал у доба социјализма него је уморан човек, који је већ различит човек. Овде се могу видети теме које су гостујући куратори изабрали: градски превоз, атмосфера великог града, свакодневица, посматрање нашег унутрашњег нереда, празници, весеље, детињство. И како уопште проводимо своје време по повратку с посла, посебно кад је човек уморан и исцрпљен. На централном зиду Галерије је постављено неколико дела Петра Дочева и Вихронија Попнеделева, која представљају путујуће људе. Они су већ уморни, они спавају. Или као што каже Георги Лозанов: „Ми смо у извесном смислу преспавали овај период, али је то, у ствари, самоћа човека који се може удубити у размишљање и посматрати ствари.“ Има и таквих дела која су запечатила празничне тренутке, али који некако не делују весело. У свему што смо створили и преживели приметан је неки умор, изузетак не чине ни сликари и њихова дела. Али су они упркос томе створили веома експресивна дела продорне снаге на једну, на први поглед, сасвим обичну тему – тему о свакодневном животу.“

Као што је рекла и Аделина Филева, сваке године се прикупљају пројекти колега из Галерије. Добродошли су, наравно, и предлози споља. Након што се сви пројекти размотре, Уметнички савет сазива седницу на којој се доноси одлука о програму Галерије, о томе шта би могла да понуди публици.

„Ове године, а и прошле, имали смо изложбе које су на један занимљив начин скренуле пажњу на нашу блиску прошлост. Реализован је пројекат афирмисања савремене уметности, приређена је изложба историчара и теоретичара уметности Марије Василеве, куратора изложбе под насловом „Уметност за промену 1985-2015.“ „Облик отпора“ (1944-1985) је назив пројекта Красимира Илијева. У ствари, то су три пројекта који нуде три различите тачке гледишта на период који је претходио социјализму и на прве године тог режима. Не знам да ли ће се наредних годину дана појавити други такви пројекти, да ли ће бити тематски везани за нашу блиску прошлост. Можда ће нови радови попримити другачији правац од онога што смо ми представили. Јер ти пројекти захтевају једно посебно проучавање, као што је био случај са Красимиром Илијевим. А то свакако подразумева пуно рада, дане и дане прелиставања архивске грађе, откривање драгоцених података, прикупљање докумената који ће бити приложени како би историја употпунила стваралачки поступак, те да се види шта се заправо крије иза тих дела.“

Али је идеја изложбе Георгија Господинова и Георгија Лозанова другачија, а наиме – шта сликари доживљавају у свакодневном животу и шта стварају. Ова тема далеко није била пожељна или тражена у доба социјализма.

Сумњам да би неко желео да посматра уморног и исцрпљеног човека који се препустио самоћи и замишљено гледа кроз прозор спољни свет. „Реч је о пројектима који нас наводе на озбиљно размишљање о бугарској уметности и вези са једним режимом, могућностима да се удаљиш од тог система, да створиш нешто што ти неће бити наметнуто као тема и што ће бити различито,“ рекла је у закључку Аделина Филева. У Галерији се очекују и истраживачки пројекти који вероватно неће бити посвећени политици и блиској прошлости Бугарске.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова

Фотографије: Венета Павлова