Током првих осам месеци ове године више од милион Бугара који живе и раде у иностранству послало је у земљу преко 500 милиона евра. 779 милиона евра пак износе директне стране инвестиције у земљу за 6 месеци. Испада да је бугарска дијаспора највећи страни инвеститор у Бугарској са уделом од 64%.

Те две бројке могу да се тумаче на најразличитији начин, а закључци да буду позитивни или негативни. Као прво, тренутно директне стране инвестиције су ниске – укупно око милијарду евра годишње код БДП од скоро 50 милијарди. Незнатан допринос благостању земље и сваког њеног држављанина. Мало, али би без њих било још горе, рекли би оптимисти. И то је истина, тим пре што су могућности националног бизниса и бизнисмена ограничене због слабе капитализације бугарске економије, њене ниске продуктивности и незнатне конкурентности на међународним тржиштима. Бугарски бизнис је претежно мали и средњи, његов финансијски капацитет је скроман и он ради основно у правцу доношења хитних спасилачких мера за клијенте и тржишта. Имамо исувише мало новца за нове инвестиције, наша пословна култура и свакодневна пракса су сиромашне и веома неразвијене. Због тога власти у земљи покушавају да привуку што је могуће више страних улагача с одговарајућим финансијским могућностима, тим пре што код нас још увек постоје бар неке конкурентне предности. Реч је о незнатним трошковима рада који су у Бугарској најнижи у ЕУ. Донедавно рад код нас осим што је био јефтин, био је и квалификован, радна снага је поседовала добре вештине у низу индустријских сфера. Данас, међутим, управо та квалитетна радна снага је постала страни инвеститор број 1 у Бугарској, јер она једноставно већ ради ван предела земље.

Било како било, Бугари у иностранству зарађују више новца него ли код куће и то им омогућава да материјално помажу родитељима, деци и родбини. Такав је ниво тзв. „бугарских страних инвестиција“. То су паре захваљујући којима људи овде живе релативно пристојно, плаћају комуналије, купују одећу, половна кола и сл.

Као удео у укупном износу улагања новац од директних страних инвестиција изгледа заиста импресиван. Али ако израчунамо да је током осам месеци од почетка године сваки запослени у иностранству Бугарин послао родбини отприлике 500 евра, видећемо да и ситуација тамо није баш ружичаста. Највише новца „инвестирају“ Бугари из САД. Шпанија и Грчка такође су међу одликашима.

Основни недостатак износа који шаљу Бугари из иностранства јесте да се по правилу не ради о инвестицијама у производњу, већ у потрошњу. То не значи да на националном нивоу немамо користи од њих, напротив, добри раст БДП од 3% који очекујемо ове године, резултат је пре свега веће домаће потрошње. Проблем код тих „конзуматорских“ инвестиција је да оне не стварају услов за трајни раст, већ су краткорочне.

Данас се многи стручњаци и политичари све чешће питају да ли у ствари земља добија или губи од извоза радне снаге. Свакако да у Бугарску стиже новац, али у перспективи земља губи своју најважнију и најскупљу пословну активу без које је незамислив њен економски просперитет и коју тешко можемо успешно заменити увозом радне снаге из иностранства. На примеру развијенијих европских земаља видимо да страни радници – мада и корисни – али на многим местима већ стварају проблеме социјалног, вредносног, па чак и цивилизацијског карактера што прети самим европским државама.

Превод: Александра Ливен