Прошлог петка премијер Бојко Борисов је у Истанбулу размотрио са својим турским колегом Биналијем Јилдиримом проблематичне односе Турске са Европском унијом због избегличке кризе. Двојица премијера су из Истанбула позвала све стране да поштују преузете обавезе и да буду солидарне приликом превазилажења тешкоћа. Дан касније Борисов је дискутовао исте теме у Берлину и са немачком канцларком Ангелом Меркел. То „шатловање“ је изазвало пажњу бугарске јавности због убеђења да је Борисов преузео на себе посредничку мисију између Турске и Уније, као и због појединих оштрих, па чак и јетких коментара председника наше владе. Сам премијер тврди да је несвесно постао медијатор између Турске и Европске уније.

Лидер десне формације Демократе за снажну Бугарску Радан Канев је саркастично коментарисао даБорисов нити је испунио „султанов налог“, нити пак је успео да одбрани наш национални став пред Меркеловом, већ му је „шатл“ био неспретан покушај„дапредизборни популизам и апел бирачима турског ентитетаусклади са неписменими кукавичким понашањем у спољној политици“. Политички аналитичар Илијан Василев сматра да покушај посредовања измеђуТурске и Европске уније је племенити, али тежак задатак, јер тражи изванредну дипломатску вештину и „посредник може да остане са „негативима“ погоршаних односа и да „пукне као осигурач“.

Али намере Борисова нису биле само посредничке. УИстанбулу он је од премијера Јилдирима добио уверење да ће Турска свом снагом покушавати да смањи терет миграционог притиска на Бугарску. У Берлину канцлерка Меркел поново је обећала да ће Немачка пружити допунску подршкуБугарској за обезбеђење граница. Тамо је премијер поново инсистирао на „правој солидарности у склопу Европске уније“ и на тај начин показао да и поред демантија Брисела, он сматра да тренутно свака држава„панично тражи“ начин да се сама снађе с кризом.

У ствари, сусрет Борисова са Меркеловом није био покушај за посредовање, већ део читавог низа напора канцеларке на изналажењу координираних решења избегличке кризе у оквиру којих је она разговарала и са владиним руководиоцима Аустрије, Хрватске и Словеније.

Међутим, не можемо порећи да се иза последњих изјава Борисова назиру и предизборне намере. У очи председничких избора он покушава да демонстрира самостално понашање у изванредно компликованој ситуацији на Старом континенту. Његова солидарност с Турском, с једне стране, изазива одобрење међу бирачима из турске мањине. С друге стране, слично понашање се свиђа и већини Бугара који су данас више мање скептично расположени према европској политици Софије и гледају на њу као на сервилност према Бриселу која је на штету националних интереса. Из истих разлога Борисов у последње време у више наврата наступа и као присталица ублажавања политике Запада према Русији. То је иначе типично за опозицију и вероватно нова „линија понашања“ премијера је намењена њеном неутралисању. Свакако, осим ако Бојко Борисов не намерава да крене у правцу праве политичке промене или да се определи за нову политичку оријентацију. За то су му, међутим, потребни не председнички, већ парламентарни избори.

Превод: Александра Ливен