Бетонски дворци са егзотичним именима, прегласна музика која бруји са свих страна, туристи поређани као сардине у конзерви, прве су асоцијације страних туриста на Бугарско приморје, посебно међу онима који преферишу „ол инклузив“ понуду. Али то свакако не представља лепоту бугарске обале дуге 400 километара.

Ко жели даноноћну журку са јефтиним алкохолом наћи ће је у Сунчевом брегу или Златним пјасцима. А онај ко жели да ужива у природи још увек има шансе да нађе неизграђене и недирнуте обале дуж нашег јужног приморја. Камповању прети изумирање пошто су га истиснули хотели и станови за одмор изграђени по динама. Али за најверније љубитеље шаторовања још увек може да се нађе по неко месташце где би могли да рашире своје шаторе следећи пример својих родитеља. 16-годишња Мија Јотова се недавно вратила са првог летовања без родитеља. Мија је кренула стопама баке, деке и родитеља и две недеље је… камповала. И без обзира на то што Арапја, један рајски залив удаљен 70 километара од лучког града Бургаса, већ дуго није онај камп којег се сећа из детињства, она је ипак са друговима одлучила да одмор проведе управо тамо.

„Ја сам практично одрасла на том месту, тако да ми је камповање пријатније него одмор у хотелу. На камповању се осећаш слободним, у непосредном си контакту с природом а радују те мале ствари. Један мој друг је рекао да преферише хотел са више звездица него ноћење под звездама. Искрено да вам кажем, жао ми га је јер он никад неће сазнати колико је лепо сести на песак и посматрати звездано небо. А и зашто уопште бежи из града, ако практично опет тражи његов комфор, с тим што је на мору?“

Први туристи лепог залива Арапја, што у преводу значи „црна стена,“ а назван је по стенама на самом улазу у залив, били су Мијини бака и дека. Далеке 1962. године они су случајно нашли ту дивљу плажу коју су посећивали више од четири деценије. Мијина бака Екатерина се у сећањима вратила у прошлост:

„Било је то место где људска нога није крочила. Разапели смо 5-6 шатора које смо сами направили. Ложили смо ватру, углавном смо јели рибу. Пре је море било чисто, пуно рибе. Морском водом смо прали суђе, па чак и зубе.“

Данас је то немогуће. Сваки родитељ зна да ће тешко убедити децу да оду на летовање где недостају готово сви услови за модеран живот, а о WiFi-ју да и не говоримо. Али су упркос томе Екатерина Димитрова и њено друштво на истом том месту деценијама камповали, долазили су са децом, унуцима. Није им ни на крај памети пало да одмор проведу у тадашњим домовима одмора…

„Нико не жели да се одмара у друштву колега са којима се ионако целе године виђа, а ја и моје друштво смо волели такав начин живота. Многима је било несхватљиво како можемо да се одмарамо у тим примитивним условима. Када су се деца родила камповање је постало најбоља могућа варијанта за одмор, јер су деца ишла на спавање у шаторима, а ми смо дружења настављали до ситних сати на плажи. Деца су се играла, организовали смо маскараде и друге забаве. Имамо дивне успомене из тог периода.“

Љубав према безбрижном камповању Екатерина је пренела својој деци која и дан данас више воле да спавају у шаторима него у хотелским собама.

Представник те „средње“ генерације љубитеља шаторовања је професорка немачког језика Илијана Георгијева. Њен први сусрет са немачким језиком био је у детињству пошто је са родитељима летовала у заливу Арапја где се спријатељила са малишанима из бивше Немачке демократске републике.

„Било је пуно Немаца из НДР-а који су имали такву опрему за камповање о каквој ми нисмо могли ни да сањамо. У нашим очима су они били оличење „запада“ – шатори, столице, гасни решо и још пуно ствари. Било је готово питање части купити шатор од њих. Возили су трабанте, аутомобиле који су били сан сваког Бугарина. Углавном су била комби возила крцата пртљагом. Било је и таквих који су побегли. Ујутру су нас чекали празни шатори и напуштени аутомобили. То су били млади људи који су покушавали да напусте своју земљу. Знамо да су неке од њих ухватили, али су други успели – све се то догодило средином 70-их или почетком 80-их година минулог века, а „публика“ на Арапји је била задовољна да је неко успео да превари систем. Немци више не долазе на камповање код нас, падом Берлинског зида отворили су се нови и различити хоризонти. Некада нису имали избора и долазили су једино на Бугарско приморје, наравно, ако их пусте,“ рекла је гђа Илијана Георгијева.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова

Фотографије: Димитар Станчев и Весела Владкова