Град Габрово, 1847. година. Градски великаши на челу са Василом Априловим, који је био истакнути привредник и просветитељ, писац и дародавац, састали се у дворишту цркве Свете Тројице инспирисани племенитом идејом да прикупе средства за нову зграду прве код нас световне школе. Просветитељ је дао 2.500 гроша, али није стигао да види како му се планови обистињују. Исте године је преминуо у Галацу од туберкулозе.
Неколико деценија касније сликар Цанко Лавренов је добио наруџбину да направи уљану слику. Дело има дуго име: „Габрово. 1847. година – Први просветни скуп у Бугарској који је сазван од Васила Априлова и на коме је донета одлука о изградњи прве гимназије у Бугарској“. Платно је наручила 60. година прошлог века габровска фабрика „Подем“. И родило се ремек дело које је запечатило знамениту сцену – на позадини кућа из доба националног препорода, испод дебеле сенке у црквеном дворишту, духовно богати људи отварају младима пут успона.
- Мој деда је изабрао управо тај тренутак да би овековечио град Габрово и његову историју – Први просветни скуп Васила Априлова који је донео решење о оснивању Прве гимназије у Бугарској, прича унук сликара Лаврен Петров. Дивну композицију старог Габрова и реке засада можемо приказати публици само на једној не баш доброј фотографији, али пак имамо предслику. Свакако она се разликује од оригинала. Слика је наручена 1966., а завршена две године касније, а 1969. Габровци су, захвални и усхићени радом Цанка Лавренова, одлучили да га прогласе за свог „почасног грађанина“.
Предслика која је рађена оловком истих је димензија као и уљано платно, тренутно је приказана у књижевном клубу „Перото“ Националног дворца културе. На жалост, то је последње сведочанство о дивном делу Цанка Лавренова. Пошто је неколико деценија слика била истакнута у пријемној просторији фабрике „Подем“, она је мистериозно нестала после њене приватизације. Међутим, то није јединствени случај. Таква је судбина још бар сто дела за којима се, на жалост, не трага. Можда су се управо због тога Национални дворац културе и фондација „Цанко Лавренов“ одлучили да крену траговима те слике – при чему уз објашњење да им трагање није кривичног, већ уметничког карактера. Други узрок одлучити се на тај, у неку руку, наиван корак, када очекујете да пљачкаш сам открије свој идентитет, јесте обележавање 120. годишњице сликара. Тим поводом у Софијској градској уметничкој галерији приређена је замашна изложба његових дела, а тренутно екипа историчара уметности припрема више од 400 страница „тешке приче о Цанку Лавренову и његовом стваралаштву“, по речима Лаврена Петрова:
- За мене је било посебно узбудљиво да истражујем и откривам слике за које нисам ни претпостављао да ћу икад видети. На пример, дивно дело које приказује Рилски манастир, а налази се у Богословском факултету Софијског универзитета. За поставку смо обезбедили и дела из приватних колекција која су иначе била недоступна јавности. А једну од највећих емоција доживели смо када смо у једној пловдивској параклиси открили копију чудотворне иконе Светог Ђорђа из Зографског манастира. Деда ју је на наруџбину манастира радио 1935. г. у Светој гори и донео у Пловдив. У ствари скоро сваког дана откривамо нове и нове приче, упознајемо нове и нове чињенице, тако да ће наша поставка остати незавршена, али то, у ствари, није лоше.
Цанко Лавренов је рођен 1896. г. у Пловдиву. Иако без стручног ликовног образовања, он се афирмисао као један од најбољих мајстора кичице свог доба. Прво дело које га је направило популарним био је акварел „Иконописац“ из 1926. који је изведен у традицији средњовековне минијатуре. Ускоро после њега су се појавили и први пејзажи старог Пловдива и Рилског манастира. Тако је почео један дивни манастирски циклус, чији су врхунац дела стварана на Атосу (1935-1936). Лавренов је за живота приређивао изложбе у Прагу, Будимпешти, Варшави, Берлину, Москви. Наступао је и као уметнички критичар. Преминуо је 1978. у Софији.
Превод: Александра Ливен
Прича као филмска – често кажемо када чујемо невероватну животну судбину или заплет који би лако могао да буде део филмског сценарија. Ипак, управо филм, модерном, дигитално зависном човеку, који магичне светове књига на хартији заборавља на дну неке..
Четврто национално Бијенале илустрације биће отворено данас у Троугаоној кули Сердике. Бијенале, као и претходних година, нема тему. „Главни циљ је да се ауторима пружи могућност да покажу своје најбоље радове настале у последње две године,“ кажу..
Након успеха фестивала „Ми смо деца реке“ одржаном у септембру, Фондација грађана поново улази у партнерство са пловдивским рејоном „Централни“. Овога пута повод је специјална изложба на којој су приказани дечији цртежи инспирисани природом...