У интервјуу Илки Димитровој Олга Борисова прича о својој успешнојкаријери као солисткиња и глас светски познатог хора „Мистерија бугарских гласова“, о престижној америчкој награди „Греми“ из 1990. г.

- Једном реченицом, народна песма ми је дала све и свему ме научила. Јер оно што је наш народ створио је ванредно и непролазно. Током моје дугеуметничке каријере, обилазећи свет са бугарском народном песмом, доживела сам тренутке који ме бескрајно усрећују и чине поносном да сам Бугарка, да припадам народу са генијалном уметношћу. Сваког дана захваљујем судбини да сам од ње добила тај поклон. Толико сам срећна да сам пронашла исправни пут у животу.

Олга Борисова је прошла један фантастичан пут од свог родног села Жилинци, у Ћустендилском крају, до светских сцена.

- Када сам била у последњем разреду гимназије у Ћустендилу бавила сам се позориштем, амоји младалачки снови били су да постанем глумица. Али после школе сам добила писмо од Георгија Бојаџијева, главног уредника за народну музику Радија, који ме је звао да се пријавим на конкурс. Била сам бескрајно изненађена, јер дотле нисам напуштала Ћустендил. За мене је Софија била једнака Паризу, нешто недосежно. Не знам како сам се охрабрила да се укрцам у воз и да прекорачим праг Бугарског националног радија. Десило се то 1960. г. Нас је било250 кандидата, али су управо мене изабрали да постанем члан Ансамбла народних песама Радија. И он је постао мој други дом. Имала сам глас, али тек када сам постала професионална певачица схватила сам да много тога не умем, чак нисам знала како да певам у хору, била сам исувише млада. Мој први диригент је био Борис Петров. Он се према нама очински односио и уз његову помоћ постепено сам разоткрила богатство и танчине хорског певања. Неки мисле да је бугарска народна песма нешто једноставно. Али ја ћу цитирати великог народног певача Јовча Караиванова који је на обележавању свог 50 рођендана рекао: „Бугарска народна песма није једноставна и није за једноставне људе“. А мени је то и живот доказао.

Олга Борисова чува дивне успомене са својих бројних турнеја широм света заједно са хором „Мистерија бугарских гласова“.

- Никад нећу заборавити један догађај. Били смо у Канади, Торонту. Турнеја је била успешна, публика нас није пуштала да одемо са сцене. Већ на повратку у Бугарску, чекали смо авион на аеродрому. Седели смо уморни и одједном пред нама је стао један достојанствен човек. Стајао је ћутке онда се поклонио до земље и рекао: „Ви сте понос за сваку институцију“. Објаснио је да је канадски професор. Претходне вечери јевидеонаш наступ на ТВ и био јако импресиониран. Све ми, певачице, смо биле веома, веома срећне да чујемо то од странца.

„Данас фолклор више није оно што је некад био“, убеђена је Олга Борисова:

- Последњих година променило се пуно ствари. Ја немам ништа против различитих музичких стилова, али су се вредности некако помериле. Некада при сваком сеоском читалишту је постојао неки састав, са својим костимима и инструментима. Онда су они на време нестали, али сада видим да постоји нада да се све то врати. Зову ме да будем жири на фестивалима широм земље. Бугарска рађа дивне таленте, врсну децу. Почетком јула сам била наМеђународном фестивалу „Пауталија“ у Ћустендилу. Појма немате колику су нам деца талентована. То ми улива наду да фолклор неће и не може да погине. Бугарски фолклор је једна од ствари којима задивљујемо свет. Видела сам како људи у публици плачу. На почетку то ме изненађивало, али сам онда схватила да наша песма поседује невероватну енергију. Она те преплављује, подређује те. Музика је језик свемира, не треба ти преводилац, посредник. Ми, „Мистерија бугарских гласова“, и посебно ја, смо певали у највећим светским дворанама, добили смо и награду „Греми“. Свугде су нас дочекивали као звезде. Наша генерација народних певача заувек ће остати верна музици, живећемо за њу, јер нам је она дала све.

Превод: Александра Ливен