На 3 километра од села Билинци у западној Бугарској налази се манастир Светог Арханђела Михаила. Он одише посебном романтиком у рано лето када су његови камени зидови утонули у процветалу зову. Нажалост, обитељ је одавно препуштена зубу времена и немару. Године 1969. Билински манастир је због својих фресака проглашен спомеником културе од националног значаја. Данас се до њега због лошег пута може стићи џипом или пешице.

„Сваком приликом када водим туристе до манастира, морам да им крчим пут кроз коприву са било чим што ми се нађе при руци, рецимо, лопатом, вилом, или штапом“, каже планинарски водич Станој Арабаџијев. - Из године у годину ствари постају све горе.“

Од некадашњег манастирског комплекса данас су остали само црква, део приземља стамбених зграда и зид.

„Нажалост, нико ништа није урадио да се сачувају старе фреске, прича Анијела Асенова, истраживач локалне историје из оближњег града Брезник. – Поново их је насликао један душевно болестан монах који је живео у светој обитељи 3-4 године. Он је умео да слика, али је уништио најстарији слој фресака, због којих је Билински манастир проглашен спомеником културе. Премештени су крстови са гробова монаха који су тамо сахрањени. Камење са црквеног престола је разбацано по шуми. Сви кажу да нема новца али нема ни бриге јер нико не предлаже да се спаси оно што се може спасити. Више нема препородитељског духа. Поред тога, у манастир може да уђе свако и када жели. Ту је било изузетно много књига, од којих данас нема ни трага. Где су оне нестале?“

Легенде везују настанак манастира Светог Арханђела Михаила за време византијске владавине на бугарским просторима (1018 -1186.). Према једној од њих, манастир је основао бољар Милутин, владар суседног села Јарославци који је добио дозволу за градњу од византијског цара. Бројни археолошки остаци у дворишту обитељи и око њега показују да је већ у XIV веку овде постојао велики утврђени манастир. Нешто више о Билинској обитељи испричала је историчар Калина Минчева из Центра за словенско-византијске студије „Проф. Иван Дујчев“:

„На основу архитектонске анализеможе се закључити да је манастирска црква подигнута у XV-XVI веку, а у XVII столећу је обновљена и дограђена са западне стране. Изграђена је у духу архитектуре XV-XVII века. Црква је мала једнобродна, једноапсидна грађевина без куполе, са припратом која је спојена са централним делом и једним улазом са севера. У њој су сачуване вредне фреске из 17. века. Подизање храма је доказ активности бугарског становништва за време османске владавине које не само што је нашло средства за његову изградњу, већ га је век касније чак обновило.“

Калина Минчева је изнела и друге занимљиве податке:

„Најранији писани податак о постојању Билинског манастира налази се у руским архивима и потиче из 1587. године. Тада је архиђакон Стефан као представник обитељи укључен у мисију митрополита коласијског (ћустендилског) Висариона у Москви“.

Са њима је на пут у Русију кренуо и Гервасиј, игуман манастира Светог Јоакима Осоговског који се данас налази у Македонији. У писаном сведочанству је наведено да је митрополит Висарион тражио материјалну помоћ за његову обнову јерје знатно оштећен земљотресом. Међутим, у том извору се о Билинском манастиру ништа више не спомиње.

„У манастирској библиотеци пронађене су старе руске штампане књиге, што сведочи да су касније контакти са Русијом на неки начин настављени, рекла је Калина Минчева. - То су уосталом једне од најранијих веза успостављених између бугарских манастира и Москве. Архиђакон Стефан вероватно је био један од првих бугарских духовника који су се састали са руским владарем.“

У 17. и 18. веку Билински манастир је играо значајну улогу у духовном и културном животу западних бугарских крајева. У 18. столећу у њему је отворена манастирска школа.

Ево шта је Калина Минчева испричала о својој посети манастиру 2006. г.:

„Најгоре од онога што смо затекли јесте то да су старе фреске у манастирској цркви биле једва видљиве. Зидне слике су нестручно обновљене и „освежене“ тако што су преко њих исликане нове, а ликови обојени јарким бојама личили су на оне из руских бајки. У манастиру су живеле две послушнице и један монах који је одбио да разговара са нама. У њему није било струје и воде. Користили су воду из малог потока у непосредној близини манастира, а прехрамбене производе су куповали једном месечно у Брезнику.Келије послушница и монаха су биле изграђене од цигала зидова. Они су желели да ураде нешто за очување храма, али, нажалост, нису имали потребно знање. Годину-две дана пре наше посете тамо је боравила група научника који су бар зауставили даље скрнављење и оштећење фресака. На пример, у апсиди цркве се налазио веома занимљив лик Пресвете Богородице „Ширшаја небес“ (Шире од небеса) са малим Христом приказаним у медаљону у облику срца, који више не постоји јер је монах преко старе фреске насликао Богородицу акрилним бојамајарких нијанси. По мишљењу рестауратора, тренутно није позната научна метода помоћу које се ове боје могу уклонити без оштећења првобитног слоја фресака, због чега су оне неповратно изгубљене.“

Превела: Марина Бекријева