Уредно покошена енглеска трава, бели дресови и света недеља за одмор – тешко да постоји конзервативнији тениски турнир од „Вимблдона“. Али су његове традиције уједно и израз великог поштовања према историји и окићеним ореолима шампионима. У данима када је светска тениска елита увучена у борбу за нове трофеје, у Лондону се поново са усхићењем и признањем говори о славној фамилији Малејев.

Јулија Берберјан која је своје три ћерке претворила у шампионке, добила је награду „Мајка“ Женске тениске асоцијације (ВТА) и то за време најугледнијегсветског турнира у Вимблдону.

- Радо прихватам ову награду и сада већ схватам шта ових дана осећа познати амерички вајар бугарског порекла Христо Јавашев-Кристо. Он је своју инсталацију „Пловеће гатове“ на језеру Исео створио како би људи осетили шта је то ходати по води или чак летети. И ја се овако осећам, каже Јулија Берберјан.

Блистави успех има своју цену, али„када човек успе, као да заборавља на све тешкоће“,подвлачи Берберјан.

Јулија је имала свега 20 година када је први пут чула реч „Вимблдон“. А када је њена најстарија ћерка Мануела напунила 12, сањала је да је пошаље у Мајами на најзначајнији омладински тениски турнир „Оранж боул“.

- Стигле смо дан пре турнира. Врућина је била неподношљива +40 степени, а код куће је било -20, ипак је био крај децембра, сећа се тренерка. Пошто ми је шеф клуба ЦСКА рекао да ми и Господ не може помоћи, ми смо ипак, буквално у задњем тренутку, добиле пасоше. Тако смо се нашле у Мајамију, доживевши тај температурни шок од 60 степени. Тада је Мануели мало фалило да постане прва међу 128 деце из целог света. Врућина, влага у Мајамију, први пут на тој неподношљивој клими – све ће то заувек остати у мојој свести. Обе смо изгледале веома јадно на овој врућини, са нашимотрцаним дресовима и патикама. И данас се смејемо када гледамо старе фотографије.

Уследили су успеси који су и данас недосежни у бугарском тенису. Мануела је била трећа на ВТА листи, Катерина –шеста, а најмања Магдалена –четврта. И све је то резултат изванредних напора и солидарности једне породице. Тениска федерација не само што није помагала развој њиховог талента, него убирала 10 процената наградних фондова. А увек је било и пуно проблема са пасошима и визама.

- Ја сам била запослена мајка и деца су ми расла око мене, на трави ЦСКА. Моје су девојчице некако неосетице почеле да играју тенис, да побеђују код јуниора, затим неосетице су постале шампионке и у женској конкуренцији са својих 13 година.Једноставно смо радиле од зоре до мрака, шест дана у недељи, понекад и седам. Али ја никад нисам себи стављала некевисоке циљеве.

Тако Јулија Берберјан одговара на питање о „тајном“ састојку успеха. И додаје да да би га знала одмах би се тим знањем поделила. И пошто јој је цео живот посвећен тенису, у том броју и у новоотвореној академији фамилије Малејев, она гледа трезно на наше најбоље тенисере, који су ове године, на жалост, рано испали са „Вимблдона“:

- Цветана Пиронкова и Григор Димитров су посталиодлични такмичари. А то да се неки осуђују да квалификују Григора речима „упропашћени таленат“ веома је жестоко и ако су намеравали да га увреде – постигли су тај свој циљ. Сигурно га је заболело. Али ја не сматрам да су они упропашћени таланти. Боре се, што није лако. Свака им част за оно што су урадили и верујем да ће и у будуће много тога показати – и себи, и свима који им лаке руке суде.

Превод: Александра Ливен