Казанлашки крај је смештен у подножју две планине – Средње горе и Старе планине. Познат је по својој благој клими и плодном земљишту. Није случајно он без прекида насељаван још од праисторијског доба до наших дана. 1.500 је регистрованих непокретних споменика културе у овом крају који укључују хумке, некрополе, тврђаве.

„Занимљив је период када је у Казанлашком региону живело трачко племе Одриси, прича Красимира Стефанова, главни кустос Историјског музеја "Искра" у граду Казанлаку". – На овом подручју се некада налазило Одриско царство – савез трачких племена чији је последњи снажни владар био Севт ІІІ. Нажалост, данас рушевине некадашње престонице Одриског царства леже на дну вештачког језера "Копринка". Овај моћни савез трачких племена је постојао кратко. Уследило је време међусобних ратова трачких племена на територији Бугарске.”

Остаци града Севтополиса пронађени су у периоду од 1948. до 1954. године. Међутим, тада су људи више размишљали о електричној енергији, води, наводњавању, док су споменици културе били у другом плану.

И десило се тако што је некада славна древна престоница остала испод воде вештачког језера… Године 1984. приликом испуштања воде из језера Копринка Красимира Стефанова је имала прилику да са својом колегиницом крочи на Севтополис: „Морам рећи да је то био невероватан доживљај који се никада не да заборавити. Вода је одличан конзерватор који може да очува апсолутно све: зидове, улице, грађевине. Археолошка ископавања на подручју некадашњег Севтополиса су представљала праву школу за бугарску археологију.”

У наслеђе Трачана спадају и импресивне гробне хумке „Оструша”, „Шушманец”, „Велика Арсеналка” /„Голяма Арсеналка”/, „Хелвеција”, „Светица”, „Грифони”. И наравно, хумка „Велика Косматка” /„Голяма Косматка”/ – храм Севта ІІІ (330–300 г. пре н.е.). Подсетимо да је бронзана глава владара била акценат изложбе „Епопеја трачких царева – археолошка открића у Бугарској” која је прошле године приказана у Лувру. Када говоримо о наслеђу трачана не можемо а да не поменемо Трачку гробницу у Казанлаку која је пронађена 1944. г., а 1979. уврштена је на Унескову листу светске културне баштине.

„Она је стављена на Унескову листу првенствено због фресака које су без аналога у светском сликарству у ІV-ІІІ веку пре Христа. Оне заиста задивљују. Трачани су били сликари, али и вешти јувелири. Њихова дела која су достигла до нас такође представљају обрасце без аналога у светској јувелирској уметности из тог периода.”

У циљу очувања оригиналне гробнице, која је била у добром стању, како каже Красимира Стефанова, 1974. г. је изграђена њена потпуна копија која дочекује на хиљаде туриста. Фреске су дело колектива под руководством професора Љубена Прашкова. Активности у циљу очувања оригиналне гробнице не престају. „Сећам се да сам као дете 1966. године ушла у ту гробницу - тада је моја мајка истраживала могућности постојања микроорганизама на фрескама. Била је микробиолог. Био је то мој први улазак у гробницу у Казанлаку. У то време нисам ни знала да ћу се посветити очувању споменика културе за наредне генерације, њиховом промовисању.”.

Превод: Албена Џерманова