Ружа уљарица, један од симбола Бугарске, већ има свој нови музеј. Он се налази у парку „Розаријум“ у граду Казанлаку и представља историју производње ружиног уља и других производа на бази овог краљевског цвета на нашем поднебљу. У ствари, прва музејска поставка отворена је 1967. године. Две године касније ова збирка је прерасла у музеј који се донедавно налазио у Институту за ружу и етеричне биљке у Казанлаку. Сада је он смештен у лепој реновираној згради и део је Историјског музеја „Искра“ у граду. Његова поставка је обновљена. Сматра се јединим те врсте Музејом руже у свету.

Верује се да је у овај крај Бугарске ружа уљарица (Rosa Damascena или Дамаска ружа) пренета у 17. веку из Дамаска, Сирија. На том подручју постоје одлични услови за њен узгој. Од латица ове руже се према посебној домаћој технологији производи чувено ружино уље.

„У фебруару када почиње формирање пупољака ружа зима је блага, прича Величка Тодорова, водич музеја. - Други фактор погодан за гајење ове биљке је пешчано земљиште цимет смеђе боје. То значи да у зимском периоду она не замрзава јер не задржава воду, што је добро. Познато је да је после преношења руже било покушаја да се она узгаја и на другим подручјима, али су се они показали неуспешним јер се током зиме биљка смрзавала. Други неповољан фактор био је недостатак стручњака за време бербе ружа у тим регионима, због чега је било потребно ангажовати такве са подручја Казанлака. То је додатно повећавало цену ружиног уља. Дакле, производња ружа је остала заштитни знак нашег региона због специфичних географских услова. Осим у околини Казанлака, ружа уљарица расте и у Карловском крају и месту Стрелча који се налазе у Долини ружа.“

Током година у Бугарској су гајене и друге сорте руже. Међу њима је и данас најпопуларнија казанлашка ружа (из породице Rosa damascenа), која заузима готово све површине под ружама. Међутим, за разлику од других сорти, она цвета једном годишње, обично од средине маја до 10-15 јуна, али је њен мирис диван.

„Ружини цветови се беру у раним јутарњим сатима - око 4-5 сати, када има росе, наставља Величка Тодорова. - То није случајно, јер тада ружа даје највише уља. Стога је препоручљиво да се одмах после убирања цветови однесу у дестилерију. Што се брже то учини, то више ружиног уља ће се издвојити.“

У сталној музејској поставци се налази и стара дестилерија ружиног уља. Слични објекти су коришћени током 18. и 19. века, па чак и до почетка 20. века. Они су грађени у близини река, јер је вода била потребна за њихово расхлађивање. Квалитетно ружино уље добија се двоструком дестилацијом, исто као и ракија. Сматра се да су ову методу дестилације увели управо Бугари који су имали искуства у прављењу ракије. Тако се у 18. веку почела примењивати двострука дестилација ружиног уља.

Пажњу посетилаца музеја привлачи и метални суд назван „кункум“ или „кункума“ који личи на бубањ, а коришћен је за чување ружиног уља. Он је био запремине око 200 кг. Међутим, оно што га чини јединственим јесте да није коришћен већ 70 година, али када буде отворен, из њега излази мирис ружа. „Ово је доказ да ружино уље нема рока трајања“, каже Величка Тодорова и додаје:

„У циљу одржавања квалитета бугарског ружиног уља, 1912. године у Казанлаку је отворена хемијска лабораторија, чији је оснивач Христо Јарамов,наставник хемије. Он је почео да тестира ружино уље и да неутралише састојке као што су пеларгонија и уље геранијума.Данас Институт за ружу и етеричне биљке има акредитовану лабораторију.“

У Музеју руже могу се видети фотографије и прочитати информације о познатим трговцима који су кроз године проносили славу бугарског ружиног уља широм света. Оно је освојило златне медаље на сајмовима у Бечу, Паризу, Филаделфији, Чикагу и другим градовима. И данас је ружино уље најбоља у својој врсти сировина за најчувеније светске парфеме, козметику и фармацеутске производе. Користи се и у медицини за лечење разних болести. 2014. године назив „Бугарско ружино уље“ је заштићен патентом и овај бугарски производ уврштен је у Регистар производа са заштићеним географским пореклом које одобрава Европска комисија.

Превела: Марина Бекријева

Фотографије: Венета Павлова