Они играју фудбал јер их то чини срећним. Они су млади и решени да остваре своје снове. Они су „Тим наде“ – фудбалска екипа младића у неједнаком положају. Често људи кажу да свако заслужује другу шансу. Тако мисли и Виктор Кирков, извршни директор компаније „Спортс Менаџмент Бугарска“. У септембру 2011. године он је формирао бугарски  „Тим наде“. Циљ му је да кроз спорт подстакне социјалну интеграцију људи које је друштво одбацило и запоставило као што су, рецимо, младићи из социјалних установа и ромских махала. То је и први бугарски тим који је учествовао на Светском првенству у фудбалу за бескућнике које организује фондација Homeless World Cup. Првенство се одржава сваке године и помаже великом делу "бескућника" да свој живот промене у позитивном правцу. Више о овој теми сазнајемо од менаџера „Тима наде“ Виктора Киркова:

„Младиће смо увек бирали према њиховим чисто људским квалитетима и наравно, према фудбалским квалитетима, али су ови други увек били мање важни. Наш пројекат је првенствено социјалне природе. Никога нисам преварио да ће постати велики фудбалер. Незамисливо је да се људи од 25-30 година тек сада почну професионално бавити фудбалом. Неки момци тренутно играју у јуниорским тимовима у В групи. Рад са нама и тренинзи ће им помоћи да формирају вредне квалитете који би им могли помоћи да се остваре у животу – дисциплину, организованост, одговорност, способност за тимски рад. Путовање у иностранство ради учешћа на Светском првенству у фудбалу за бескућнике им помаже да више верују у себе. Тамо они представљају своју земљу. Учимо их да упоран рад увек даје резултате. И стварно, када оду у туђу земљу ови момци, неки од којих раније нису ни излази ван својих махала, виде да није неоствариво. А боје се јер им је неко усадио у главу да су различити од осталих, да су људи мање вредности или се једноставно плаше да ће их неко истући. Ми не можемо бежати од овог проблема у друштву. Не можемо ове људе интегрисати ако се друштво не отвори према њима. Морамо заједно радити да бисмо изградили бољу будућност за нашу децу.“

Од 2012. године на Светском првенству у фудбалу за бескућнике наш тим бележи изванредне успехе захваљујући напорним тренинзима и мотивацији младића.  

„Циљ је да поново поверују у себе како би успели да се интегришу и да постану пуновредни грађани. Да би се тим људима помогло најбитније је да они желе да сами себи помогну. Ми стварамо предуслов за то, а они који истински желе успевају. До сада је скоро 95% момака који су учествовали у пројекту успело. Тренутно раде, школују се, а неки од њих имају и децу, развијају се. Када видим осмех на њиховим лицима и како су променили свој живот, емоција је велика.“ – каже тренер "Тима наде"  Младен Христов.

Један од најпргавијег фудбалера тима Васил Козарев прича:

„У васпитно-поправном дому у гр. Ракитову где сам смештен, ја и још 8 младића формирали смо фудбалски тим, али за „Тим наде“ изабрали су само мене. Приметили су да играм врло добро. Сада се одлично слажемо. Кад нам тренер нешто каже – испуњавамо. И сада желим да се променим, а не да будем онај стари – да бих дошао до марихуане био сам спреман и на тучу, а то не ваља. Сањам да постанем професионални фудбалер.“

Менаџер тима Виктор Кирков каже да рад са момцима није тежак и да му доноси много љубави. На фудбалере гледа као на своју децу и одржава са њим контакт чак и када свако од њих крене својим путем. Сматра да се младићи у неједнаком положају не смеју ослањати на сажаљење према њима већ се морају мобилизовати и радом остварити своје циљеве.

„Верујем да животне пробе формирају особу. То сам рекао и момцима у Ракитову. Покушао сам да променим њихову представу о самим њима. Рекао сам да им сви говоре да су лоши и раде лоше ствари, а то није тако. Морају изаћи из стереотипа који је створен у друштву и променити свој живот.“ – рекао је Кирков.

Упркос импресивним резултатима до сада, мисија „Тима наде“ не стаје овде. Један од нових пројеката Виктора Киркова је да људе лишене слободе зарази позитивном емоцијом тако што ће им омогућити да тренирају улични фудбал и да пронађу бољи пут, ослањајући се на спорт.

Превод: Албена Џерманова

Фотографије: Луиза Лазарова, личнa архивa