Народна певачица Снежана Борисова која изводи песме из Шопског краја иза себе има богату стваралачку биографију. Њен професионални пут је испуњен новим трагањима и храбрим експериментима, али никад није окренула леђа изворним шопским песмама које је од малих ногу волела певати. За њу су те песме „савршени образац, темељ на којем се гради све остало.“ Ова разноликост је нашла одраз и у песмама које је истакнута певачица снимила: почев од аутентичног звука шопске песме преко вишегласног хорског певања у Националном ансамблу народних песама „Филип Кутев,“ трију „Бугарка – Пенев,“ квинтету „Лозенки“ до диско ритмова са оркестром „Бољари.“ Снежанин глас се чује и у електронским музичким нумерама групе „Трансформешн“ – у представама „Арамије“ и „Јесте ли спремни“ плесне трупе под руководством чувене Нешке Робеве. Народна певачица нас је изненадила и снимањем филмске музике која је звучала у италијанско-америчким продукцијама „Свети Павле,“ Јулије Цезар,“ италијанским „Црна завеса“ и „Лурдс.“ Аутор музике свих тих филмова је Карло Силиото.

Ево шта нам је испричала о свом животном путу позната певачица:

 „Имала сам срећу да се родим и одрастем у једном дивном софијском селу – Лозен, у којем су сачуване некадашње традиције. Улицама тог села и дан данас шетају лазарице (на Лазареву суботу), коледари (на Божић), изводе се ритуали, као што је гатање прстеном, а и многи други везани за Бабин дан, Тодоровдан и др. Потомак сам породице са јаким традицијама. На Божић смо седели на јастуцима на поду, а трпеза нам је била са старовремским јелима. Бугарски фолклор – то је мој живот. Убеђена сам да морамо да негујемо своје традиције како се не бисмо затрли као народ. Од почетка рада са ансамблом „Филип Кутев“ постала сам професионални певач. Дотада сам била једна обична девојка која је знала и волела певати песме својих бака и тетки. Ансамбл је за мене био велика школа. Независно од тога што сам већ 15 година ван извођачког састава ансамбла, ја се и даље осећам као да сам део њега. Имала сам срећу да радим са хором Филипа Кутева, наступала сам са певачицама које су биле једне од оснивачица састава. Оне су ми биле узори које сам пре тога гледала само на ТВ-у или слушала на радију, а све су биле толико добронамерне. Свака од њих ми је пуно помогла. Када сам учила песму из Тракијског краја обраћала сам се за помоћ певачицама из тог краја, а када је песма била из Родопског краја, тражила сам да ми помогну извођачице из тог краја. Захваљујући Горану Бреговићу ступила сам на светску сцену. Тада сам схватила да без обзира на то што желиш да експериментишеш, треба да сачуваш и оно традиционално, аутентично у песмама. И тако сам их још више заволела. У том периоду сам имала прилику да радим са светски познатим музичарима као што су Адријано Челентано, Јоргос Даларас, Здравко Чолић, Лучано Павароти на фестивалу у Сан Рему, на џез фестивалу у Монтреу дигли смо публику на ноге. Тамо сам схватила да морамо више поштовати наше песме које су се допале људима, али их треба предложити у варијанти која је прихватљива и разумљива савременој публици.

Како би изградили успешну каријеру Снежана Борисова је младим колегама саветовала:

„Младе колеге треба да теже трагању за аутентичним фолклором, уместо да изводе популарне песме које су њихове колеге већ интерпретирале. Оне треба да имају свој облик, свој репертоар. Када сам почела експериментисати током 90-их година пуно су ме критиковали. Колеге су ми говориле: „Имамо један широк и добро утабан пут, шта си ти мислила?“ Знам да се све развија и мења. Некада су људи стално певали - код куће, на пољу. Није било телевизије, нити радија. Данас је главна улога старих песама да буду чувари аутентичног духа, али, с друге стране, треба да их прилагодимо захтевима и укусу младих људи. „Нема лепшег од оног што је наше“ кажу Шопи. Ја сам из тог краја и волим песме свог завичаја. До краја живота ћу им бити верна,“ рекла је Снежана Борисова.

Превела: Ајтјан Делихјусеинова