Од 7. јуна до 14. августа у Софијској градској галерији ликовних уметности приказана је богата поставка посвећена једном од најталентованијих бугарских сликара – Цанку Лавренову. Повод је 120 годишњица његовог рођења, а приказано је преко 300 његових слика, графика и цртежа.

Разговарамо са др Станиславом Николовом, кустосом галерије и једним од куратора изложбе.

Из какве породице потиче Цанко Лавренов?

- Он потиче из релативно имућне фамилије. Био је веома образован,  његова мајка је похађала француску школу, чак је са својом децом разговарала претежно на француском. То је донекле и предуслов да се код Цанка Лавренова створи афинитет према том језику. У његовој фамилији је било музичара и он је, у ствари, одрастао у окружењу уметника. Сам Цанко је за живота признао да му је прва жеља била да постане музичар. Али касније, док се учио на француском колеџу у Пловдиву, схватио је да је сликарство његов позив. И већ тада, у овој раној етапи, почео да ради карикатуре.

У којем периоду бугарске уметности млади таленат Цанко Лавренов је начинио своје прве кораке?

- То је доба ратова, тако да је већи део објављених карикатура био политичког карактера и у њима се осећао одјек актуелних догађаја. Али у 20. годинама Лавренов је годину дана провео у Бечу, где је похађао приватну сликарску школу „Свете Ане“ у намери да се припреми за пријемне испите на Бечкој уметничкој академији. На жалост, околности су га спречили да оствари тај циљ и он се вратио у Бугарску. Тада се домаћа уметност одвијала у знаку сецесије, чији су представници били велики уметници Николај Рајнов, Сирак Скитник, Иван Милев. По повратку из Беча Цанко Лавренов је посетио прву самосталну изложбу Николаја Рајнова која је 1922. године приређена у Пловдиву. То је био знаменити догађај за локалне уметнике. И некако природно Лавренов је започео да ради у том стилу, експериментирао је и у области експресионизма. За њега то је период динамике стилова и сталних трагања. Није случајно да је и наслов ове наше изложбе „Између модерне и канона“ и то из једноставног разлога да многи људи којима се свиђа стваралаштво Цанка Лавренова, не знају за ту његову прву етапу, у којој он изгледа подједнако модерно поред осталих великих имена.

За које сижее се опредељује Цанко Лавренов у свом каснијем стваралачком развоју?

- Главна тема слика Лавренова свакако је стари Пловдив, његове куће и улице, који су до краја живота остали омиљени мотиви уметника. Волео је да слика и пловдивске чорбаџије. Осим тога обожавао је да на платну дочарава природу, на пример, планину Родопи.

Изванредан је допринос Цанка Лавренова и светогорској теми…

- Атоски циклус остао је у историји бугарске уметности као нешто веома вредно. Специфичност и начин на који ради тесно су везани за графику, за технику равне штампе из доба нашег националног препорода, али их је он обогатио својим изнимним талентом. Његови светогорски манастири су представљени из различитих перспектива. Када гледамо дела тог циклуса, видимо их из свих позиција – одозго, са стране, видимо и људе и природу и тако потпуније осећамо Атос.

Поставка представља и до сада непозната дела сликара, на пример, дивне илустрације за часописе „Зов“, „Дечји живот“, као и много архивских докумената, фотографија, писама.

Посетиоци могу да користе аудио-водиче на бугарском и енглеском са текстовима посвећеним неким од најзначајнијих остварења Цанка Лавренова. Изложба је приступачна и за људе са оштећеним видом, јер су специјално за њих израђене текстилне реплике појединих слика, а пропраћени су и аудио-објашњењем.

После Софије поставка Лавренова ће бити приказана и у његовом родном граду Пловдиву.

Превод: Александра Ливен