Када су сазнали да ће Швајцарци гласати „за“ или „против“ увођења безусловног базног прихода (ББП) у износу од 2.500 франака по грађанину, Бугари су себи поставили нека питања и доживели букет противречних емоција. Било је ту и зависти, и усхићења, неповерења, неодобравања, и свега помало. И, наравно, размаштали су се у покушају да макар на трен изађу из своје суморне реалности која једноставно блокира сваку могућност да овакво питање буде постављено код нас и то не само у актуелној ситуацији, већ и убудуће. Када су чули да су на референдуму Швајцарци одбацили предлог за увођење безусловног основног прихода, Бугари су се разочарали, али су се, с друге стране, и обрадовали да нису једини који себи не могу да приуште такав луксуз и добар живот. Било је и добацивања да упркос свом боравку у Женеви Лењин није успео да у потпуности побрка идеолошке и моралне вредности алпских крсташа.

У расправама изазваним у Бугарској револуционарном идејом Швајцараца учествовало је много експерата, синдикалиста, економиста и социолога. Сасвим логично је да у том случају имамо широку лепезу ставова који иду од једне до друге крајности, од „ово је научна фантастика“ до „и код нас се може увести.“

Али шта нам говоре чињенице? Бруто домаћи производ по глави становника у Швајцарској износи скоро 60.000 долара на годишњем нивоу, у Бугарској је испод 20.000 долара, тј. троструко мањи. Изгледа да се у Швајцарској сума од 2.260 евра месечно по грађанину сматра минимумом потребним за иоле пристојан живот. Наши су мишљења да је потребно најмање 280 евра месечно по глави становника, узорак је четворочлана породица. Просечна месечна зарада је 500 евра, минимална је 210 евра, просечна пензија је око 180 евра.

Али немојмо претеривати са бројкама – једна ствар је Бугарска, најсиромашнија земља чланица Европске уније, а сасвим друга Швајцарска, земља која је у челној тројци у свету. То нам објашњава зашто је за већину Бугара последњи референдум одржан у Швајцарској конфедерацији остао неразумљив. Тамо броје рупице у сиру како би одредили његов квалитет, овде броје рупе у новчанику да би видели хоће ли моћи да плате рачун за струју. Не бисмо рекли да је идеја о увођењу загарантованог основног прихода потпуно непозната у свету, конкретно у Бугарској. Напротив. Пре три године су се присталице ове социјално-економске мере ујединили и почели говорити о економским, социјалним, политичким, демографским и културним предностима такве иницијативе. Јер не смемо пасти у заблуду да су озбиљни Швајцарци тек тако и лаком руком одлучили да се мало позабаве, па су због тога питали грађане да ли да се уведе тај приход или не. Ствари далеко не стоје тако, јер слична мера обично има и веома озбиљне економске, а ако хоћете и политичке, социјалне и културне димензије. Тиме се, практично, успоставља бар минималан гарантовани ниво економске стабилности и предвидивости. На овај начин се стабилизују и балансирају односи у читавој социјалној структури и политичком систему. Али је за све то, наравно, потребан одређен степен зрелости целог социјално-економског организма, о којој је очигледно рано говорити када је реч о савременом бугарском друштву. О томе сведоче још пар бројки и чињеница. 70 посто Бугара нема никакву уштеђевину, а особа која је села у престижну министарску фотељу прима тек 2.000 евра месечно. У том контексту морамо додати и чињеницу да је загарантовани основни приход у износу од 2.500 франака, који су Швајцарци одбацили, у Бугарској једнак месечној заради топ менаџера у приватном сектору, дакле, у питању је сума о којој ће ретки у Бугарској имати храбрости маштати.

Засада је увођење загарантованог основног прихода за Бугаре као швајцарски сир – укусно, али скупо задовољство.