Она је по занимању инжењер, а по позиву – уметнички фотограф. Њена највећа пасија је фотографисање пејзажа, природе у њеном пуном сјају – на заласку или изласку сунца, поља, цвећа. Омиљено место за снимање је планина Родопи са којима каже да је јако повезана. У ствари, пре десетак година, током једног путешествија по овој заогрнутој велом тајне планини, познатој још и као планина Орфеја, у њој се родила жеља да слика и дели своје утиске и доживљаје с путовања:

„Тада сам имала срећу да уживам у једној заиста невероватној јесени, каквих је данас права реткост видети. Јер да бисмо добили савршену јесењу слику, потребан је дужи период без падавина и мраза. То сам, наравно, касније научила, када сам почела „јурити“ ово годишње доба. Али су боје током те јесени заиста биле невероватне. За недељу дана сам у буквалном смислу те речи доживела праву експлозију боја. Била сам запањена тиме,“ прича наша саговорница Албена Маркова из Варне.

Одлучила се да објави своје прве радове на популарним фотографским сајтовима код нас и тако ју је постепено, баш као што је и сама рекла, захватила „фотографска лудост.“ Постепено је дошло и признање – прво на регионалним, а затим и на међународним форумима. Да ли јој не смета то што нема фотографско образовање? Или, можда, напротив – то јој помаже да буде храбрија и слободнија у својим трагањима?

„Мислим да је „фотографско образоање“ подоста чудан појам, одговара Албена. – Јесте да је потребна обука како би се упознао са опремом којом ћеш руковати. Кад завршиш фазу „Први кораци“ сасвим логично почињеш да размишљаш о бољој апаратури која је и компликованија. Друго је питање да када сам ја почела да се тиме бавим, нико нас није учио. Све смо сами научили. Прошли смо кроз дуги процес пробе и грешке. Данас је све много лакше и доступније – организују се курсеви на којима ће вам показати прве кораке. Дакле, обука је потребна и битна, али ако немаш осећај и шмек, ако немаш таленат за то, апсолутно ништа није у стању да од тебе направи фотографа.“

По Албени Марковој, за перфектну пејзажну фотографију потребни су, као прво, занимљив објекат и интригирајући сиже. Као други битни услов навела је светло. „И најзанимљивији објекат снимљен на обичном светлу неће испасти добро,“ уверава нас фотограф. Албена каже да је на почетку била као „јапански туриста“ и сликала све живо. Данас то више не ради, већ тражи да ухвати кадрове који су унапред изграђени у њеној глави. Међу њеним фотографијама ћете видети да је природа у највећем изобиљу, тек ту и тамо имате понеку зграду, али ћете веома ретко видети човека. Зашто?

„Ја волим да кажем да свако слика то што јесте. По томе шта човек слика можете много тога сазнати о његовој суштини. На основу фотографија које неко објављује могу да му направим психолошки портрет,“ каже Албена, али шаљиво одбија молбу да помоћу својих фотографија опише саму себе.

Као што песници изливају своје душе у стихове, тако делић душе фотографа наставља живети кроз његове фотографије. Фотографија је израз хармоније између душевног стања и ухваћеног објективом.

„Обавезно је тако. Осећам да у тренуцима кад сам лошег расположења фотографије које радим не испадају онако како сам их замислила. А када фотографишем под еуфоријом, када мојим телом струји велика љубав или се бавим битним за нас фотографе процесом пост обраде у полумедитацији, тада су резултати сјајни,“ рекла је у закључку Албена Маркова.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова