Вољом судбине Бугарин Георги Димитров-Чубри (канун), Француз Јан ле Глаз (саксофон) и Шкот Стјуарт Диксон (перкусије) срели су се у Истанбулу. Тамо они наступају са грчком певачицом Василики Папагеоргиу, чији су корени из Смирне и са острва Лезбос. Концертом трија и Василики је 25. маја у Првом студију БНР отворено прво издање музичког фестивала „Етно фреш“ Радија. Музичари су представили изузетно богат програм етно, циганске и оријенталне музике у необичној комбинацији традиционалног и савременог звука.

„Говорите различите језике. Онда, како се разумете?“ На ово питање новинара РБ сви су уз осмех одговорили: „Језиком музике, али користимо и енглески.“ А на питање како су се нашли, они су били једнодушни да се људи углавном налазе преко пријатеља.

„У зиму 2014. године упознао сам Јана у Софији, прича Георги Димитров – Чубри. – Организовали смо пројекат под називом „Soulfia“. Приредили смо неколико концерата уз учешће музичара различитих националности, међу којима су били Бугари, по један Сиријац, Турчин, Грк и једна Шпанкиња. Јан је у нашу земљу дошао да учи да свира бугарску музику на саксофону. Он је случајно присуствовао једном мом концерту после којег смо поразговарали о музици која нас уједињује. Већ сутрадан смо имали импровизовану пробу у врту испред зграде Народног позоришта „Иван Вазов“. Онда смо отишли у Истанбул где смо свирали са групом Василики Папагеоргиу и тамо срели Стјуарта. Одмах смо нашли заједнички језик и одлучили да оснујемо групу „МешХане“(MeşkHane).“

У протекле скоро две године трио је учествовао на разним форумима и фестивалима, одржао турнеје, углавном у јужној Европи, где је стекао бројне фанове. Пре концерта у Софији група је имала једномесечну турнеју у Шпанији.

Након стицања класичног музичког образовања, Француз Јан ле Глаз тражи нове стваралачке изазове, емоције и различите изворе инспирације. Када је једном приликом у Македонији чуо извођење једног бугарског саксофонисте, решио је да дође у нашу земљу.

„Узимао сам часове код Петра Војникова који је виртуоз на кларинету и саксофону. Свира на свадбама и различитим прославама и приредбама. На пример, у родопском селу Широка Лака свирао је пуних шест часова. За бугарску музику почео сам да се занимам пре 6-7 година. Посетио сам Софију и Пловдив, успоставио контакте како бих нашао занимљиве извођаче. Упознао сам се са једним професором хармонике на Музичкој академији у Софији и саксофонистом Трифоном Трифоновим.“

Георги Димитров -Чубри је одличан пример како музика може дати смисао и променити живот човека. Ево како се родила његова љубав према кануну?

„Године 2009. у месту Трите чучура у планини Пирин срео сам Михала из Израела и Жулиjена из Француске који изводе етно музику и прилично су познати у Европи. Кренуо сам са њима за Истанбул. Тамо су улични свирачи на кануну честа појава. Веома ми се допао нежнији звук овог арапског инструмента који је погодан за комбинацију са вокалом и другим инструментима.“

Како се шкотски перкусиониста Стјуарт Диксон обрео у Истанбулу? Он каже да овај космополитски град уопште није био део његових планова.

„Живео сам у Шкотској, а затим сам извесно време свирао у Индији. Када сам због јаке жеље поново кренуо за ову земљу, пут ме је навео у Истанбул, где сам и остао. У овом граду постоје бројне могућности за свирање. Током годину и по дана похађао сам часове тарамбуке код Мусе Ахмеда који је развио нови стил и технике свирања који су тренутно веома популарни у Турској.“

О свом професионалном путу Василики Папагеоргиу је рекла:

„Рођена сам и одрасла у Атини, али су моји родитељи избеглице из Смирне.Иако сам студирала биологију, била сам заљубљена у музику, а посебно у источњачку. Почела сам да учим да певам народне песме. Током једног лета обилазила сам вашаре и села са Вагелисом Сукасом, што је за мене било велика школа. Године 1993. сам први пут посетила Истанбул јер су ме корени вукли. Већ 22 године живим тамо. Имам групу коју чине грчки музичари. Певам и на грчком и на турском, а током година сам са различитим групама издала бројне албуме.“

Овде можете погледати пун снимак концерта

Уредила и превела: Марина Бекријева