Почетком минулог столећа једна млада Бугарка кренула је на пут у далеке и непознате пределе. „У току неколико година указала ми се могућност да уздуж и попреко обиђем оне далеке земље које сам снила, али невећ на крилима распаљене уобразиље, него на јави, суочавајући се са окрутном стварношћу, која ме каткад одводила у опасне авантуре, па сам морала да ризикујући живот прођем кроз велике муке и патње”, написаће касније она. Данас је њена личност обавијена велом тајанствености и само црно-бела фотографија открива њено прелепо лице.

Љуба Кутинчева јепрешла трновит и каменит, по њеним сопственим речима, пут који ју је одвео у бајни свет Сирије, Палестине, Египта, Абисиније, Ирака, Персије, Авганистана, Индије, Цејлона, Борнеа, Филипина, Кине, Јапана и многих других тајновитих и мистичних места на Далеком Истоку. Први пут је кренула на путешествије 1929 г., а десет година касније њен авантуристички дух најзад је нашао мира.

Имала је тек 19 година када је са својим супругом отпутовала у непознате крајеве, а покушала је да забележи сва места кроз која је пролазила, прича Михаил Грујев, управник Државне архиве Бугарске. Љуба Кутинчева је правила фотографије и стављала их у неку врсту лексикона који садржи натписе са посветом - на арапском, хиндију, пуштунском, арамејском, јапанском, кинеском... Данас се на ове текстове може гледати и као на уџбеник страних језика.

Млада Бугарска је унакрст пропутовала туђе земље и мора за којима и дан дањи жуди проналазачки дух многих њених сународница. Она је међутим упознала и наличје егзотичног света што ју је коштало душевне и физичке патње. „Сучелила сам се са највећим невољама и видела најодвратније аспекте људске природе: злобу, похлепу и завист, разбуктавање најнижих страсти”, написала је она у једином путопису, посвећеном Јапану.

Кутинчева је била опчињена каризмом великих вођа покрета независности у оно доба. Можете је видети на фотографијама са Махатмом Гандијем и Џавахарлалом Нехруом. Она је поред тога била феминисткиња која је била на страни бораца за права жена Трећег света. Покушавала је да им помогне тако што пише чланке за велика западна издања. Другим речима она је била модерна жена у данашњем смислу речи, сматра Михаил Грујев.

Остаје загонетка како је Љуби Кутинчевој пошло за руком да се састане са неким од највиших државних званичника у чијем је друштву позирала пред камерама. Међу њима су били први краљ Ирака Фејсал І, султан Маската и Омана Тимур ибн Фејсал ибн Турки, махараџа од Бароде Сајаџирао Геквад III и многи други. Она је успела да закорачи чак у неприступачни, а посебно за једну иноверку, свет харема источњачких владара и упозна се са незавидном судбином муслиманских жена. Али било где се налазила, она је својим саговорницима причала о Бугарској и њеној култури, певала бугарске песме, а на свом шеширу носила неизоставан украс – заставицу Бугарске.

Кутинчева је рођена 1910 г. у Великом Трнову, а остала је непозната широј јавности у току читавих 80 година. Тек сада историчари покушавају да сазнају нешто више о њеној неуобичајеној судбини. Малобројни поуздани извори утврђују да је пореклом из фамилије интелектуалаца, да је гимназију завршила у Силистри – у оно време у пределима Краљевине Румуније, да је отишла код свог стрица у Турску и тамо држала предавања о Бугарској. Владала је француским, румунским, турским и руским језиком, а за време путовања је научила арапски и есперанто. 1935. г. је отпутовала у Париз где је уписала студије новинарства и радила као дописница дневног листа „Le Matin”. Уочи Другог светског рата, након десетогодишњег одсуства из Бугарске, већ пољуљаног здравља, она се вратила у Бугарску. Умрла је 1998. г., али није познато како је протекао њен живот у годинама комунистичког режима – то предстоји да открију историчари.

За време комунизма није прогањана зато што су пре рата њени наступи били у подршку антиколонијализму, феминизму, дакле у ширем смислу речи она је била левичарка, али никако комунисткиња. То је била њена заштита после успостављања нове власти и зато је нико није подвргавао репресалијама. Али је остала потпуно непозната јавности до краја свог живота, каже Михаил Грујев.

1968. г. Љуба Кутинчева је свој лични архив уступила држави и данас се он може разгледати на изложби „Мисија светског путника”, која је 21. маја отворена у Државној агенцији за архиве.”

Превела: Ана Андрејева

Слике са изложбе: Дијана Цанкова