Блажени су непорочни на путу, који ходе по закону Господњем.

Блажени су они који испитују сведочанства Његова и свим срцем траже Га.

Јер они, што чине безакоње, они не иду путевима Његовим!

Псалам 118.1-3

У тешким временима транзиције, која код нас траје већ 26 година, све чешће улазимо у храм Божји: у потрази за надом у животу, да бисмо се помолили за здравље или једноставно зато што сви тако раде и тако треба, али веома ретко како бисмо се сусрели и разговарали с Богом. Да ли данас у цркву идемо као што смо некад ишли на митинге? Колико су Бугари побожни и да ли се у храм иде једино из помодарства? Ова и друга питања поставили смо Стојану Чиликову, свештенику Софијског храма Светог великомученика Георгија Победоносца:

„Рекао бих да сте донекле у праву. Након пада комунизма у цркву су почели долазити људи свих узраста. Али проблем је у томе да се пропуштене године не могу надокнадити. Данас Бугари у цркву најмасовније иду током празника. По мени, свако носи веру у својој души, али је она као дар од Бога који је човек добио, али је није разоткрио. Треба да сачекамо да прођу године и да се смене генерације како би црква почела нормално функционисати.“

Али није социјализам једини кривац за данашњи однос Бугара према вери. Зар вера није нешто што човек носи у себи без обзира на конјунктуру? Током петовековне владавине Турака управо нам је вера помогла да опстанемо као народ.

„Пет векова под Турцима је такође имало своје последице. У том периоду имамо мученике за веру, али је било и таквих који су је променили, прекинуте су традиције, изгубили смо самопоуздање. Комунизам је додатно, оштро прекинуо везу човека са црквом, јер су у то време „Бог,“ „вера,“ „црква“ забрањени појмови, каже свештеник Чиликов. – Почетком владавине социјалиста многи свештеници су послати у концентрационе логоре, почело је гоњење Цркве. Људи су се бојали да у храм долазе за Божић, Ускрс, због чега су многе генерације Бугара одрасле без Бога. Волео бих да млади људи изблиза упознају Христа и његов живот. И тако ће у себи изградити хришћанске врлине, криминал ће се смањити. Сваки човек, а отуда и цела нација, кренуће у бољем правцу.“

Вера Бугара је по правилу специфичнија. Она се практично креће између хришћанства, његове интерпретације и сујеверја. Сусрети са људима су свештенику Чиликову показали да већина њих заиста носи Бога у себи, а искрени атеисти чине сасвим мали део њих. „Али се вера не може разоткрити, све док човек не види Спаситеља лицем к лицу. Бугари као да су помало стидљиви када је у питању вера. Они неће да се опусте и препусте вери, да отворе себе према Богу и да почну да се моле. Стога се појавило нешто што је далеко ближе сујеверју и симулацији неке вере у „нешто,“ него у личност Бога,“ прича свештеник. Он је убеђен да ће општење с Богом, разумевање и примена Божјих речи учинити човека светим, тако се у њему изграђују хришћанске врлине. „Јер савремени човек ставља на пиједестал свој егоизам, себељубље и частољубље, наставља Стојан Чиликов. – Док хришћанство има другу тачку ослонца – љубав или: воли свог ближњег као самог себе и буди спреман да се жртвујеш за њега.“ Ове врлине данас не постоје у бугарском друштву, убеђен је свештеник Чиликов. „Ствари су повезане, тврди он. – Кад човек верује, он се моли, а из молитве се рађа љубав према Богу и ближњем. Мало је оних, не само у Бугарској, већ у целом савременом свету, који су се дубински посветили вери и живе према њој.“ Ту је свештеник навео пример који веома добро илуструје актуелну ситуацију у земљи: „Има људи који ретко долазе у храм Божји, једино на велике празнике. Они улазе само да би запалили свећу. Код тих људи не видимо дубоко општење о којем вам причам. Кад их питам да ли су верници, они обично одговарају „Јесте, верници смо.“ А на питање „Да ли се молите?“ понекад добијам чудан одговор: „Ајде да не претерујемо!“, што значи да је по њима молитва верника својеврсни фундаментализам, одлазак у крајност. Дакле, ствари су се, по мени, умногоме промениле. Поглед на свет савременог човека није хришћански. Стога су се и хришћанске вредности у друштву побркале.“

Шта треба да урадимо како би се променио начин мишљења и вратиле вредности?

„Као прво се морамо променити ми – пастири, да живимо хришћанским животом, убеђен је свештеник Стојан Чиликов. – Као друго треба да почнемо са катихизацијом људи, да интензивирамо свој рад с њима. То је и разлог да инсистирамо на увођењу веронауке у школе. Потребно је да се отворе и недељне школе при храмовима, као што је у свакој нормалној држави. Веома је мали број недељних школа при бугарским храмовима.“

Превела: Ајтјан Делихјусеинова