18. мај 1993. године, Сарајево. Мушкарац и жена су пали покошени на Врбања мосту на реци Миљацка. Он је одмах издахнуо, док је она задњом снагом допузила до њега и загрлила га…

Прича о трагичној љубави између хришћанина и муслиманке у Сарајеву, које је у то време било под опсадом, плени машту и задире дубоко у душу. Када ју је Георги Брдаров чуо, схватио је да живот пише најбоље сижее. Одлучио је да отпутује у Босну где би могао да се сретне и разговара са људима који су познавали погинулог заљубљеног пара, а заједно с тим осети и бол преживелих рат у тој земљи. Тако је настао и његов роман „Још увек бројим дане“ чија премијера ће бити одржана крајем маја.

„Када сам упознао те људе, схватио сам шта су они преживели, ово је најдужа опсада једног града у историји човечанства која је потрајала скоро четири године, прича писац. „Отишао сам на Врбања мост на реци Миљацка преко којег су главни јунаци приче покушали да побегну из Сарајева, али нису успели пошто су их кобни хици сустигли. Хтео сам да на овом месту напишем завршетак свог романа, али чим сам закорачио на мост, осетио сам јаку бол и сузе су ми кренуле. Није случајно што ми је једна од фабуларних линија у књизи повезана са коренима националне мржње на Балкану. Зар је могуће да смо толико слични и имамо пуно тога заједничког у прошлости, историји, култури и начину на који испољавамо своја осећања, а да се толико мрзимо.“

Етничка и верска питања која Георги Брдаров разматра у свом роману занимају га и на професионалном плану пошто присуствују у предавањима које држи студентима Софијског универзитета. По њему, нема већег безумља од сукоба на верској основи. „Хтео сам да разобличим овај апсурд и зато сам и написао овај роман,“ рекао је писац који и даље трага за извором мржње на овим просторима.

„Можда је одговор на ово питање скривен у самом месту, на међи између два света – Запада и Истока, Европе и Азије, хришћанства и ислама, европских вредности и Оријента чији сусрет за последицу има стварање невероватне мешавине етноса, народа и вера. А када погледамо назад кроз историју видећемо да сваки народ има разлога да неком другом наплати нешто из прошлости. Други одговор можда лежи у томе да су људи на Балкану крајње емотивни тако да им не треба пуно како би се варница мржње разбуктала“.

Да би скренуо пажњу својих студената на грешке у историји Балкана Георги Брдаров их учи да се прилагоде променама и суоче са њима без панике.

„Јесте да је огроман талас миграната ка земљама Европе, као и промене етничке и верске структуре становништва неоспорива чињеница, али се све то стално дешавало у историји и свет ће временом постајати све глобалнији и космополитнији. У ери информационих технологија и олакшаних путовања се једноставно не може избећи мешање разних раса и народа. Друга битна ствар је толеранција која се у Европи, укључујући и Бугарску, претворила у прљаву реч. А нема ничег драгоценијег од тога да другог примиш таквог какав је, наравно, ако он не посеже за твојим правима.“

У том смислу скандалозна појава „Динковштина,“ која се огледа у лову на избеглице на пограничним подручјима Бугарске, говори о односу према другима, али и о одсуству државности, категоричан је писац.

„Роман је прича о томе како су највећа зверства и жестока убиства у Босни починили не припадници војске већ паравојних формација. Исто се у некој мери односи и на Бугарску, дакле, ми буквално немамо државу која би се побринула о људима, а то може да доведе до опасних последица. А крајњи национализам је ретроградан – точак историје се не може вратити назад, у време држава-нација из епохе национализма. Идемо у правцу стварања нових идентитета и мени је напросто несхватљиво како неко уопште може да допусти да нација може бити вечна. И Вечни град Рим данас више нема ничег заједничког са Римом Цезара и сенатора. Дакле, крајњи национализам је опасан и једино што би могао да проузрокује јесу сукоби, рат и крвопролића, као што је било при распаду Југославије“, рекао је Георги Брдаров.

Превела: Ајтјан Делихјусеинова