Подстицај успостављању самосталних ликовних праваца у Бугарској у XIX веку дао је нови развој друштвених односа у том и претходном XVIII веку. То је период који називамо Бугарски национални препород. За Западну Европу XVIII век је културно-књижевна епоха Просвећености, доба када се формира идеја нације и када су у успону национално-ослободилачке борбе. У то време посебно напредују образовање и култура. У Бугарској се у истом столећу појавило неколико ликовних школа – у Трјавни, Банском и Самокову, каже проф. Елена Генова са Института за уметничке студије код Бугарске академије наука (БАН):

„Једна од највећих и најутицајнијих школа је Самоковска школа. Њен утемељивач је Христо Димитров из Самокова, који је прошао обуку на Светој гори. Крајем XVIII века Света гора је била средиште које прихвата утицаје из Европе, трансформише их и шири на остале центре православља на Балкану. По повратку у Самоков Христо Димитров је своја знања и вештине пренео и на своје синове – Димитра Христова Зографа и Захарија Зографа при чему је овај последњи постао много популарнији од свог брата.“

Три генерације мајстора су стасале у овој школи. Ево шта проф. Генова прича о њеном еволутивном развоју:

„Школа је следила поствизантијску иконописну традицију с краја XVIII и почетка XIX века. Била је под директним утицајем Свете горе, а такође и под индиректним утицајем српског живописа који је другом половином XVIII  и у XIX веку доживео велики успон обележен барокним стилом у српској уметности. Трећи индиректни утицај на Самоковску школу и уопште на бугарску уметност стизао је из Русије преко Украјине. Одатле су доношене староштампане књиге са гравурама из којих су уметници Самокова црпили идеје и надахнуће. Христо Димитров је почео да прикупља и грађу за огроман архив који су даље попуњавали његови синови. Он обухвата илустроване Библије и албуме са светским цртежима и гравурама из којих су учили самоковски зографи.“

Међу мајсторима Самоковске школе највећу популарност је стекао млађи син Христа Димитрова - Захарије Зограф. Он је у поређењу са свим осталим уметницима оног доба био у највећој мери склон иновацијама, тврди проф. Елена Генова:

„Захарије Зограф је познат по томе што је експериментисао у више области. Створио је оригиналан декоративни систем, који је користио у Тројанском и Преображенском манастиру. Али не бих рекла да је он бољи зограф. Данас, када су објављене нове публикације о Самоковској школи, све познатије постаје и име његовог старијег брата Димитра Зографа. Захарије је занимљивији као личност, али је Димитровљево стваралаштво на знатно вишем нивоу као обим и као професионални домет. Димитар је некако неприметније (за разлику од свог брата који се одликује експанзивнијим духом), у црквено сликарство унео многе нове елементе, ликове, посредно или непосредно позајмљене из Западне Европе. У зидне слике оног доба су уграђене многе теме, које су постале популарне управо у епохи Препорода. Међу њима се посебно истичу оне морално-дидактичке природе, приказане у галеријама великих храмова које су најчешће повезане са Судњим даном, Откривењем Светог Јована Богослова, гресима и тд. Овај начин исликавања Димитар је научио од свог оца и даље га је развио у свом стваралаштву. Цркве које је Христо осликао су међутим биле малобројније и много мањег обима. Док се Димитар препустио стваралачкој имагинацији у главној цркви Рилског манастира заједно са својим сином Зафиром, који је по завршетку Санктпетербуршке ликовне академије променио име у Станислав Доспевски. Он припада трећој генерацији самоковских мајстора. У Рилском манастиру је исликано на хиљаде квадратних метара мурала – јединствена појава на Балкану у оно доба у којем је главни сликар био Димитар Зограф.“

„Захарија Зографа је понекад одликовало самосвојно понашање. Ево једног таквог случаја. При крају његовог живота – 1851-1852. г. стигло је писмо са Свете горе са предлогом да буде исликана галерија Велике Лавре, а предлог је био упућен Захаријевом брату Димитру Христову, Јовану Иконописцу и Димитру Молерову из Банске ликовне школе. У писму су их замолили да најпре пошаљу свог посредника који би договорио услове рада. Претпоставља се да су они послали Захарија. У крајњој линији Захарије Зограф је договорио обављање целокупног рада, а да није пре тога потражио мишљење својих старијих колега. Познато је и једно касније писмо Димитра Зографа, којим он одбија да ради на Светој гори наводећи као разлог велику стилску разлику између себе и свог брата.“

Ликовни уметници Самоковске школе радили су у великом периметру, на читавој данашњој територији Бугарске, у источној Србији, у деловима данашње Македоније. На питање да ли се њихови ликови светаца по нечему разликују од оних који су дело других ликовних школа, да ли Самоковска школа има неке јединствене одлике, проф. Елена Генова истиче да је то хиљадугодишња традиција која је прилично устаљена. У том смислу индикативна је историја лика Богородице Крилате у манастиру Успења Пресвете Богородице код Сукова у Србији:

„То је тема о Покрову Богородичином што је типично украјинска тема која присуствује и у Русији. Њено појављивање на бугарском тлу повезано је са метохом женског манастира у Самокову. Утемељивачица сестринства боравила је неко време у Кијеву и када се вратила, пренела је тај култ према Светој Богородици Крилатој. Са крилима Богородица је насликана једино у Самокову. А иначе тема о Богородичином Покрову у Русији је настала веома рано – у XII веку у другачијој иконографској варијанти, без крила. Одатле је традиција пренета у Западну Европу где је позната као Мадона Мизерикордија, а потом се из Западне Европе опет враћа у Русију и преноси у балканске православне земље. У Бугарској је једино Самоковлије приказују на такав начин и може се прихватити да је то у ствари њихова тема премда и није бугарског порекла.“

Превела: Ана Андрејева

Фотографије: pravoslavieto.com